Зора

II Л I I Ч II Т.

20о

чпћ, и ако старац, може да нешачп,.. Све то попада од умора, а сн само додаје: још мало да потражимо бигљку ову п ову пз ове п ове Феле... А већ то „још мало" траје пуних четирп сахата без одмора Не знам, како је тада било Бечлији, мора да се је много знојио, када већ н пандур једно вече иоче прпчатп : како је старп господпн неуморан; како нмкако, не стаје; како не могу да га стнгну; и како овако пешачење у своме веку нпје издржао.... Другога вечера изађох пм на сусрет впше Рујевпце. II сачеках их на једној пољани. Пзабрах најљепше место. Седосмо по простирци .... И поглед нам се оте на брдо с протш-не стране. Доле о обале Алексинца бије бесна Морава, а покрај ње беле се домови нашпх вредних Мораваца... Дивна панорама.,.. Сунцз се већ губило ... Његови последњп зрацп иадоше још мало на нас, на брда наш 1, па их нестаде .... Настаде тпхо вече .. Онако полу мрак... Славујп доле, у лугу, почеше извијати своје дивне мелодије. Оздо долазаше час по варошка хука и жпвот. Једно чобанче, онде блнзу нас, гонећи пред собом своје уморно стадо, пзг.пјг.ше на својој Фрулици неке меланхо лпчне пастпрске мелодије. О да дивкога призора п живоча рече сав усхпћен бечки проФе-ор ... — Допста је овде лепо — додаде задовољно 11анчпћ ... — Ве:;пчанствено ... Ох ... Велпчанствено — узвикиваше странац п окреташе погледом на све егране... — Знате, колега — наставп Панчнћ — свака стспа ове овде земље де стојпмо, натопљена је дубоко крвљу српском, а, бога ми, п турском... Ево, виднте онде, где је она узбрдица, туда су читави батаљони низама н арапа, падајући јуначки један преко другог, наваљивали да отму овај шанац, из руку наше народне војске ... Еој се Сно неколико дана — н ке-

пријатељ би потучен ... А ено гледните онде — то је чувени Шумаговац, кога Турцп п у песмама проклињу... Ту се бој бпо недел.ама.... 11а видите лп оне равнице доле, крај реке... Све је то прекрплила бпла снлна војска... Неколико месеци ту се водила очајна борба са најбољнм османлијскпм трупама —- Ах ... Ту су били најстрашнији бојеви у нашем последњем ратовању.... II узе објашњаватп странцу српске п турске позиције.... Вечлија се пренео као у некакав занос. А свака друга реч казиваше самохвалу и чуђење ... Хвалу српској војсци, а чуђење пздржл.пвостп народној.... — Нема нпчега у овој земљи, шго видимо п имамо — додаде тихо Панчпћ а да то нпје овај добрн народ стогубо својо.ч крвљу платпо. Спустисмо се онда с брдау варош .... На мосту алексиначком опет застадосмо. Онде, по оним шумарицама крај Моравице, пма пуно славуја... вече је права сласт слушат пх... Одатле дођосмо на вечеру. II оба научкика беху тога вечера расположена. Ја сам, као у некој срећп, уживао, да их видим задоволше. Сутра дан ималп су да путују за Ниш. Ја нм се ионудих да пх испратим до старе границе. Они не даду, да се крпам. II хоће да се опросте са мном..: Ја их опет лепо молим II на томе остаде.., У јутру, рано, онп већ измакли, нису хтелп да ми досађују, оставивши мп искрено поздравље.... У нодне вратп ми се пандур, који но је био дат на службу, и са старе гранпце донесе ми поново поздравље, сећање и т. д п наду — на скоро виђење у повратку Алп већ после* десет дана ја нпсам бпо у Алексинцу. Дошао сам у Београд, *