Зора

У Т Е X А

251

на од жалости не може да јој оде ни на венчање. Сву ноћ се у тим мпслпма пргтурао као преклана кокош Сећао се својпх првих часова, што их је провео у Сганкиној кући; сећао се, како ју је заволео; сећао се, како јој је, при поласку. поред куће певао н како му се учинило, да се завеса на ње? ем прозору помакла, — алн се сећао п како је много што шга прегорео, претрпео п прежалио. Сравњивао је свој мучни и оскуднп живот са веселпм и оГплннм животом Ј' кући Великпћевој. Сумњао се, да ли би Станка могла са њим и бити сретна. Представљаоје себи упамети, како би јој Гтло. кад би морала иоћп за другог после смрти оног, за киме је, можда, гинула, јер да га. нпје волела, не би се за њега ни испросила. Побојавао се чак, да она према самом њему праве нак.чоностп, можда, није ни имала, кат га је њен отац могао онако сурово одоитн. Кривио је п самог себе, што се, ради ње, није одрекао на} - ке, и што јој је дао повода, да сум.ња о његовој л.убави. Опажао је, да он не би могао са Станком уживати само за то, што је и сувише воли, кад она њега не би могла тако исто волети ... После свега увидео је, да он не бп могао бити тако себичан, да, радн своје нензвесне среће, жртвује извеснију срећу другога, Он је, навикнут на прегоревање и одрицање, био кадар да издржп и тај удар, који му је судба наменила, а други, навикнут ^амо на добро и задовоЈ»ство, бог зна. да ли би могао. Чисто се бојао за Станку, кат би морала бити несретна. Па зар још због њега да буде несретна? Не, го он нпје могао допустиги. Толико ју је волео, да јс у њеној срећи гогово више уживао но у својој сопственој. С тога је чисто осећао, ;;а п он треба да волп оног, кога она воли, ма он био и жртва. Најзад-се предао судбини.

Увидео је. да она сад не може Сити његовп, а да њена срећа не дође у пптање па му је п нехотпце долазила на налгет она сегна старинска песма: 1а твој бити не могу, А да с другпм будеш сретна Молићу се ја Богу". Често је шапутао те тужне речи у постел.и, а, да му је при руци била Флауга, бп је дохватио да, ма и у невреме, срцу одлаче. Алп она беше далеко остала је била у Београчу, јер му нпје до ње било, кад је у раг пошао. С муком јебез Ње савлађивао осећаје, који су гаморили, и тек, попгго со са својом судбином измирио, сан га је почео облетати. Али је дуго п кроз полу-сан привиђао слпке, које му нису дале мира. Једва се је пред саму зору смпрно н заспао. VII. Кад је сутрадан, у време посете, отпшао да обпђе рањеног ОФИцира, он је сасобом бпо на чисто. Понашао се пре.ча њему као према брату, а не као према супарнпку. П он беше дошао себи. Прпчао му је своје патње. Ка:;нвао му је. како је рањен. Једва се сећао свега. Знао је само, да је, први пред војнггцнма јуришио на један бугарскп шанац, али — шта је даље било — нпје знао. Причајући то слабим гласом, био је тако пун неког родољубпвог жара, који нпје могао прикритп, да се по свему видело, да му је теже што не зна, шта је после њега бмло са шанцем, него што је рањен. Снгтомир је бпо. дирнут његовим витешгвом, али је морао прекнрлпп с њим разговор, да се не би узбуђпвао, јер је рана бп::а опасна. Звао је на савет н остале лекаре из места. Требало је вадити куршу.м.