Зора

ЈгЈО „ ДЈЈЛ 1 1 ]).Л .Л О. Ј Ј^ Ш 1Л.11Г1 Л

-О.)

Писањс се отпочс, псра зашкрипише. Често су се чули уздаси и шапутање. Кошански се шеташе доли гори по школи. — Шта је, шта је, зар не иде посао ? Ви сте се чини ми сс, Иличевски узалуд хвалили? — По наредби никако не иде, Никола Теодоровићу, рече збуњено Иличевски. — Аја С9М готов, скочивши, рече Пушкин. — Готов? На Француском јсзику ? — Не ( на руском. — Нешто ми је то брзо. А сад дајте ваш славни гтроизвод, да читамо, па да се дивимо. Изругивање проФесорово поеђе и на ученике, па се неки већ смијаху. Пушкин ноцрвење, срдито погледа на еусједе, и ирочита ањси „Гдје нам је ружа, Мила дружино ? Увела је ружа, Чедо зорино. Ти не говори: „Овако вене младост! а Ти не говори: „То је живота радост!'' Цвјетићу реци: „Жалим те ја!" Јер виш, како цвјета Свјежа лилија". Али шта би од слушатеља ? Зашто се нико од њих не смије, и зашто им је осмијех замр'о на уснама? Дељвиг први изрече одобравање : — Бога ми прилично! Сви остали одобрише Дељвигове ријечи: — И још како прилично. Браво Французе. Сви очекиваху, шта ће рећи прОФесор. Али он изговори само:

„хм..." и узе Пушкинону теку, па прочита пјесму по други пут. — Кажите ми искрено Пушкиие — рече он — у којег сте ви ово пјесника позајмили? Пушкин плану. — Господине проФСсорс, ја не бих никад туђе пјесме издавао за своје, то је подлост. — Немојте се љутити, увредама овдје нема мјеста. Ја сам вас за то питао... зато јер... хм... хм... И Кошански стаде по трећи пут читати пјесму. — Није вам идеја добро изражена — рече он — али као први покушај, добро је. Свакако ћу ја ово оставити код себе г да се ви не би уобразили. Може бити да ће од вас некад изићи „велики нацијонални пјесник", па ћу, вам ондаови листићподнијети на сребреномпослужаонику. (Ова се шала гтроФесорова заиста испунила). Пошље лекције опколише Пушкина другови, па му стадоше честитати. Гурјев нешто предложи осталима, и за час Пушкин бјеше V ваздуху на рукама веселе дружине. — Ти ћеш Гурјеве, свакога извести из стрпљења, рече Пушкин, кад се опет дочепа зе^ље. — Пусти га — речс му Дељвиг, затиаг га изазва на страну. — Чујеш Пуппшне,. нешто бл4х те молио, иродиктирај ми твоју „Ружу". — Од кад ми се и ти, Дељвиже, стаде изругивати ? — Није части ми моје. Твоја ми сс ијесма тако допала, да бих је рад имати уза се. — Зар тако волиш пјесме. — Још како, и сам их пишем. Гурјев се био пришуњао за њима, па кад ово чу, стаде пљескати рукама :