Зора

ОЦЈЕПЕ И ПРИКАЗИ

31 1

остаје иста, па ма како се друштво уредило. Бар пороци које Ј. Томић најрадије „жигоше", нису ни почели специјално капиталистички. То су они пороци који се од наше људске природе не могу раадвојити, који напту општу људску слабост представљају. Оспм тога, у својим ранијим песмама, поред овог критичког дела гдје је Ј. Томпћ војевао ггротив данашњег друштва, био је редовно и један дипломатички део. Ту је Ј. Томић опет излагао своје социјалистичко јеванћеље. Тај је део сада готово сасвим отпао. Што је остало, то је чиста критика, критика која нема да спрема пут никаквим реФормама, него се врши ради себе саме. Ј. Томић у пзвесној мери изгледа онај дух који увек само одриче. Он је сада много више мизантроп него прави социјалиста. Значи ли то да је сада још горчи него пре ? Ох то не ! У том погледу није без интереса упоредити прећашње његове песме са садашњим. У предговору својих првих песама, Ј. Томић је описивао своју музу као једну разбарушену девојку која у руци држи мач. ћВегов је тон био орагорски, често и декламаторски. Он је имао одушевљења, истина за идеје, али тек имао га је. Он је био у стању сасвим озбиљно гњевитп се на оне који те идеје не би хтели примити. Тај је гњев био веН мање апстракган. Ј. Томић је имао тада у себи нечег кавгаџијског, његов је акценат био једак, цела његова природа изгледала је плаха, он је падао у велпке јаростп, и те су јаростн обећавале једног сагирпка с довољно темперамента. Узмите сада Његове последње пес.ме. Каква разлика! Пре свега тон му је прнметно мирнији. Местпмице он постаје већ и Фамплпјаран. На пр. у почетку песме Ж е н а п Ч о в е к. Узалуд се многи на ото покрено, Не бил' како душу жене одгонено...

Плп, готово свугде, у несми П и л ат о в л е г е н, где то још понајвпше пада у очи, јер је њен великп бпблијски предмет очевидно други, озбиљнпји тон изискивао. Ј Нрн осван'о петак ! Пилат се већ будп, Важан спор му треба данас да пресуди ; Данас ће се видет' пгга п колко вреди,

Пилат бодро мотри како теку ствари, Па у себп мисли. баш сам лисац стари,

У судскому столу поносно се шири, А . светинп у брк про гсжара смело. И т. д. и т. д. За тим, г. Томнћ се не гљеви толико противу зла у друштву, колико на н.егов рачун правн епиграме. То није више лепа ствар. Ј. Томић је у.век тежио да својим идејама да парадокгл лан оорг. Ворац као што је бно, он је желео да му п идеје изгледају изразпвачке. Али што он сада тражп, т ) није внше парадокс, то је досетка. Пма у овој његовој збирцп песама, као на пр. Ђаволица, које ако не вреде тиме 1нто су сппритуаЛне, не вреде ничим. Исто тако, његове су песме често срачуњене целе на последњи стих који треба какву пдеју да пзрази ; је лн допупггено рећп да та пдеја која се у посљедном стнху налазп нпје никаква идеја, него само једна лепа реч ? (треба нарочпто. впдети песму Говор цвећа). П због тога његова мпзантропија не пзгледа ни у пола тако страшна као његов соцпјализам. Она не изгледа да је од каквог фи.лозофског значаја. То је она обична ми.зантропнјакојусвака шала претпоставља, и којом хумористички листови обилују. Она је питома, доброћудна п добро расположена. Слушајте само ове стихове пз већ наведене песме Ж е н а п ч о в е к. Разу мет' би мог'о жену само тако, Кад би цело стање схватио овако: Да крај ње стражари, напзменце право, Пола сата Господ, пола сага ђаво. Наопако зар тако ? Не! У опште само. 5