Зора

Горчаков вас поцрвени и обори очи. Сви су остали ћутали, али њихови мрки иогледи издадоше директору главног кривца. — Ннје ннко други Гурјеке, него ви — рече директор, зашто сте ми лагали? Ви немате нп савјести ни поштења. Говорите, како сте дошли до овијех књига, јестс ли извалили врата од ормана? — Не Боже сачувај. Орман је био отворен... — Опет лаже! Ја вазда носнм у џепу кл.уче од ормана. — Ах, опростпте, од страха не знам шта говорим. Један мој кључ таман је за оног ормана. „Дај мислим да га отворим" и отворих. Кад тамо предамном ове књнге „Дај, мнслим, узећу мх шале ради..." — Ту ћете шалу скупо платити. Доста вам је пуга опроштено, а сад све зависи од ријешења проФесорске сједнице. Опростите му, Василије Теодоровићу — рече Пушкин — ми смо сви криви. — Дакле сте заједно с њиме радили? — Не, ми смо тек сад дошли. -- Вп не бисте учинили као он? — Не бисмо. — Е онда ви нисте толико криви. Ето сад сте Пушкине видјели, шта о вама мисле старијн. Да сге марљивији, боље би било. Бојим се, кад ја с вама не будем, да се не покварнте, као... Директор не доврши; њега је стао гушити сграшан кашаљ. Ево већ пеколико недјеља, како кашље, а од сина су му лицејисти дознали, да га прси боле. У огппте ово пошљедње врпјеме опажала се на њсму велика иромјена. Страшно је омршао и погурио се, очи му упале у главу, а глас ослабио. Сада он сам отво-

рено стаде говорити о свом опасном положају: - Да, драга дјецо --- рече он, кад му се кашаљ утнша — брзо, брзо, ако не данас, а оно сјутра, мене неће више бити на свијету... — Шта ви то говорпте, Василије Теодоровићу! викну Горчаков. — Само не казујте н-ишта моме сину Ивану — продужи Малиновски. — Истина је, смрт ми се приближује ја то осјећам ево овдје у разбијенијем прсима, али до носледњег часа вршићу своју дужност... Па тако треба и ви да радите. Ах, Пушкине, Пушкине, за вас ме највпше болн. Докле би - ви могли доћерати? Узмите - себи за примјер Горчакова,' чини ми се, да се ви још волите? — Јест, чим сам га уиознао заволио сам га — рече Пушкин. ■ — П ја тебе тако исто, рече Горчаков пружајући му руку. — Већ кад су ове књиге овдје рече директор — прочитаћу вам, шта се о Горчакову пише. Опет се закашља и ухвати рукама за преи. — Не, не могу... Прочитајте ви, Пушкине, мјесто мене. 1 Јушкин стаде читати. Сви су проФесори писали о Горчакову најл.епгпе што може бити, држећи га за најбољег и генијалног ђака. — II ви сте, Пушкине генијални, то нећу крити, али се не трудите. А знадете ли ону стару пословицу: „у науцн је корјен горак, али плод сладак". А вп, мјесто да се удубите у тај корјен, занимате се некаквим лудоријама — појезијом. — Али у појезији је и корјен сладак — нашали се Дељвиг. — А плод горак* рече мало охрабрени Гујзјев. ■ Неки је дан Пушкпн....