Зора

- Ви ћутите — рече му оштро Малиновскп — и одите за мном. Гурјева затворише насамо, а до трп дана на сједници бн одлучено, не гледајући на молбе Пилецког, да се истјера из лицеја. II тако се лицеј опрости Гурјева. Овај догађај са „Књигама Веда.ча" имао је лијепијех пошљедица за Пушкина, он јетако усрдно учио и слушао, да га се цроФесори нису могли доста да наФале. Не зна се докле би ово трајало, да се не догоди случај, који је преокренуо вас лицејски ред и живот. 23. Марта 1814. г. умрије добри директор Малиновски. Док су живи честити људи, ми их незнамо цијенити, алн кад их нестане, онда тек осјетимо велики губитак. То је било са Пушкином. Сада, кад је веп нестало оног човјека, који се о њему толико бринуо, чинпло се Пушкину, као да је сунце за вазда помркло, а вас свијет покрила тама. На укоиу Пушкин је ишао за мртвачкијем сандуком заједно са сином покојниковијем Нваном, који му је сада био срцу ближи од свију пријатеља. Кад сн\'шћаше нокојника у земљу, јадни му син чупаше косе

ијецаше: „О, Воже, Боже! зашто ме овако жестоко казни!" Он се хтједе за оце.ч бацити, али га снажна рука нрбФ. Куницина задржа, који га стаде тјешитп : — Умирите се, драги мој, и памтите, да сте ви као најстарији спн, једина нада и уздање ваше породице. Нстина, грозан је губптак али не вал.а роптати против Вога, јер је ово била његова воља. Ове ријечи мало утишаше јецање уцвијељеног сина. Од овог доба све се преокрену у лицеју; ученицк су учили без воље, а проФесори предавали без воље. — 111та ће сад биги? Кога ће нам метнути за директора? шапугали су п проФесорп и ученици. - Биће горе! Уздисаоје Пушкин — Другог Василија Теодоровића не ћемо наћн! II иогодиоје. Читаве двије године није било правог редау лицеју; директорп су се често мијењали. Ученици су живили како хоће,па су се и развили прије времена, али је зато и цвијетак младе Музе, великог руског пјесника Пушкина, процвјетао прије, него што би то бпло при обпчним условима.

Биљешке из Нов учитегоски лист. Шесторица српских народних учитеља из Новог Сада, разаслали 'су проглас српском народу и учитељству, у ком се вели, да се давнашњажеља српског учитељства хоће да иснуни, јер, у споразуму са великим бројем учитеља, покреК}' ,,Школскп Сдјек", лист „који ће заступати интересе школске л учитељске расправљати педагошка и методичко-дн.чактичка питања, нретресавати о васгштној страни \ г породици и друштву". Уредник ће му бити г. Кузман Миловановић, учитељ у Новом Саду и једап од шестороце покретача. Предплата је 4 фор. годншње а иа четврт 1 форинту, Шаље се Администрацији „Школског одјека" најдуље до Божића. Тако ето наши српски учитељи с оне стране Саве, покрећу и трећи педагошкн лист, с п}'ним

књи;кевноети увјерењем. да тиме испуњавају давнашњу жељу српског учнтељства. Ми, до душе, међу покретачима овог листа не видимо на једно име, које би нам било иознато -као 'име, ■ које је на пољу наше педагошке књижевнОсти стекло већега гласа, али за то што су њнх више на окупу при покретању, а јамачно и моралном нотпомагању лчсга, надати се да ће у с&опу бити јаки. Вукнћевићев „Школски Лист" )' Сомбору и Нешковићев „Новн Васпитач", мјеСечни су : часописи, а овај лист излазиће сваких десет дана, са жељом да „буде веран тумач свију оних жеља, које Су са разиих страна нзбијаде не само у ужим круговима учитељства, него и на учитељеким скупштннама'. — 'Да • ли је "Вукићевићев „Школски Лист" и Нешковићев „Нови Васпитач" био такво