Зора

о српском језику

215

крњорога, крњав, крњадак („у Боци" — вели Вук, а у околици херцегновској свуда се у тој ријечи чује „т" мјесто оно „д"). — Ко мисли да је Вук покупио из народа све што ваља, а да је у народу остало што" 4 ^ ваља, — тај се љуто вара. У на). ду још има само драгоцјенијех ријечи да би и онолико колико их јс свега у Вукову Рјечнику. У једној народној пјесми — по свој прилици нештампаној, — коју ми је поклонио мој пријатељ Јован Л. Перовић. Дубровчанин, има ријеч „пратњарица", као назив задјевојку која бијели платно ; а у Вукову Рјечнику има ријеч „пратљача" „оно дрво којим жене лупају робу кад перу". Према томе, бољи би назив био за горње женскиње: „пратљарица", што би долазило од пратљача, или „платњарица" , што би долазило од платно. У Вукову Рјечнику има ријеч „иреластити" (кога) =ђе1;ги§еп, што никако не може бити. Преластити (пре[в]ластити) значи склоиити кога на своју страну, имати га у својој власти — па био он тијем преварен или не — да одустане од своје намјере. По томе и прелашкитње, прелашКивати. Синоним те ријечи био би пресувазкити (кога), пресувазкивање, иресуваокивати, пресувазкен, а, о и ост., што нема у Вука. У Вука је трница - „чобанска колиба", док у „Просвјети" г. Сундечића та ријеч означава појату, а у загонеци: „Утоварих товарицу те је шиљем у трницу (појату*), сва улеже, реп не мога". Ко има право, — Вук, или скупљач горње загонетке, — не бих знао поуздано одговорити; али ја мислим да има право овај други, јер трница дола") Заграда је скупљачева.

зила би од трн, ако се и трње као дрва — смијешта у појате. У Вука је коркћ = „чекић што се коњи кују", док код нас је исто што и чекић у опће. Дакле под том ријечи подразумијева се свака врста чекића, а не искључиво ова или она. У Вука је „Пбдраст, п Г. некака болест", док у Грађи за медицинску терминологију у „Љетопису" Матице Српске, књ. 149., г. Милан Јовановић-Батут тумачи опширније ријечи подраст и подрест, али је код њега подраст тасћ., док нодрест Гет. Код нас подраст значи болест коју иначе зову и тврдина у дробу и женског је рода, као год и у Вука. Испореди горњу књигу „Љетописа". Свак у нас пише раснолоокен и нерасполоокен, што је по моме мишљењу погрјешно, а долази од њемачког аиГ§е1е§1. За исти појам код нас би се нашло ријечи да их „бирамо по бубрегу", кад бисмо само хтјели да их потражимо; а за сада доносимо само ове, и то: оран, неоран, зловољан и добровољан. Па у народу имају и глаголи озловољити се и одобровољити се. Н. п. А. Шта си зловољан? Б. Тако нешто . . . А. Одобровољи се, биће ти боље... Ако се не варам о томе је негдје писао Ј. Живановић или пок. Бошковић, али се у овај мах не сјећам гдје сам то читао. У Вука је сушица — поред осталијех значења — „суха кожа", док ту ријеч треба мало боље истумачити. Н. п. сушица је, истина, „суха кожа", али кожа и која се не соли, дакле противно од сланица (кожа те се соли), јер по горњем тумачењу и сланицу могли би назвати сушицом, јер се и она суши; али наш народ у томе веома пази и не ће се лако помести.