Зора

192

3 О Р А

да он не мисли престати с причањем тако брзо, прекиде га речи.ма. — Ајде, море, кући не брини све ће и' покољу! — Чује моја баба! — рече Мита и звизну устима као изненађено и тек сад остави Лазу и упути се кући. — Камо каФа и сланина? беше прво бабино питање кад већ Мита уђе у кућу. — Ево каФа, све лепо, поштено! — А сланина? — Е није него ротква! — љути се Мита једва изговорив реч : ротква. — Море што ћу ја тебе по ту матору тикву — ту баба принесе стегнуту песницу његовом челу, а кад је он озбиљно погледа, она се наемеја, пљесну га мало шаком по шубари и додаде растегнуто као тепајући: — Е, мој шамуто, што да заборавиш? — Ти, бабо, знаш, да будеш мирна, или ћу ја други лист! Шали се Мита. — Ух! — викну баба, почучну мало и рашири обе руке спрам његовог лица, а своју главу окрете на другу страну. — Да се владаш као свака домаћица, бабо, а кад ја зенем, како знаш! — На крају Мита изговори нешто непристојно и баба г-а опет туцну по глави и додаде: — Што ћу ти подрежем језик, што пред млађи лапораш! — (Баш у тај пар кад је он то рекао, бејаше ушла служавка, дапостави за вечеру). Сели су и за вечеру, и Мита започе опет причати жени, како ће све кметове да казне. — Е па доста сад, ајде вечерај, не мути сву ноћ с ту кашику по чанку! — Лепо ! —. рече Мита развучено, поћути мало, .сркну једаред чорбе и

одмах започе прнчати о гостима из Неготина и мало по мало опет пређе на кметове. . — Е па казао си ћути сад, па једи —• љути се баба. — Ћути, бабо, ил' ћу те за краци, па кроз прозор ти знаш . . . А, чекај да ти причам (скрену говор) једна се лађа утопила и многи људи подавили се. — Јадни! . . . који ли су, боже, да л' се зна? — Упита баба тужно, заинтересована овом новошћу. — Ти, бабо, уживај овде на тсФерич као голубица! — одговори јој Мита п поче опет мутити кшииком по чорби. Ућута и баба и Мита поче јести. ,'За мало па он наставп даље причати и то о свему што му падне на ум. Прво је корео бабу како је гад, а за тим говорио о некој својој, како он каже „Швалерци из младости". После овога отпоче жалити што му је мајка умрла, за тим о свом нареднпчком животу, па о кнсзу Милошу, и како је пио каФу у његовом двору. Ту неосетно пређе у говору на руског цара, н после неколико анегдота из његовог живота, заврши са извињавањем како је свуда тражио сланину, па ннгде нпје могао наћи. II. Мита се са Јањом (тако се зове његова жена) венчао пре 30 годнна. Пмали су доста деце, али су им сва помрла и сада имају само једнога сина, који се школује у Београду. Јања се и данас сећа своје помрле деце са сузама, чувајући брижљиво у једном старом орману неке њихове ствари. Ту су књиге њеног најстаријег сина, које она по некад преврће све лист по лист задржавајући се дуго на свакај .страни, те би чисто рекао човек, да и сама зна