Зора

НА МЛАЂЛМА СВЕТ ОСТАЈЕ

193

читати. Свака мрљица и свако слово као да јој прича много и много о њеном сину и она пажљиво слуша и заплаче. Она дакле на особити начин умеђаше читати те књиге. Много је имала тих разних остатака међу којимајој беше најмилиј.а нека, мала лепезица од сребрних листића, за коју вели да је правио неки Лаза кујунџнја, и дао њеној покојној Савки (најстарија ћи) кад бејаше проходала. Она јс Лазу кујунџију волела кад је девојком била, те јој је та лепеза била двоструки спомен. Али, тешко је п замњслитп колико је остало још спомена на ту стару љубав пре толиког низа година, каква је д-а љубав била, и зашто јој је, па ма и најблеђа успомена сачувана као слатка и пријатна у Јањнној души. То нико не зна, нити ће ко знати! Баба ће умрети, п из мале лепезе нико више неће видети какве то везе беху између Јање и Лазе. Мита је ређе код куће, а Јања јс имала обичај, да скупља око себе комшинску децу. Наређа их једно до друго на дугачки миндерлук у својој спаваћој соби, и тако је могла провести читаве часове. У кући носи она увек чисту цицану реклу п сукњу, плаву кецељу (најчешће) и беличасту мараму укрсти преко рекле. Кад где изађе онда мете Фес са ћилибарским иглама и обуче Фистан и „либаде са шкуртељком". — О својој младости ређе прича, али онда прича опширно, најчешће поредећи старедевојке са данашњим, и заврши, како сада нит имају стида ни образа, већ се „маторе девојке шетају са младићима и разговарају на прозорима, а пре није смела девојка ни да иогледа честито на улицу". Кад јој дође нека жена у посету „са радом" (кад плете или рецимо

шије) онда б'и и Јања из учтивости нримакла уза се малу плетену корпу, која се с врха већ почела осипати и у којој су и маказе и клубад и чарапе поцепане и новозапочете, разни крпчићи (које при кројењу хаљина оставља да се нађу за закрпу) и замотуљци у којима је семе од цвећа или још чешће од лубеница, а по некад се нађе и неки ексер, или ма шта друго склоњено, да се не изгуби. Примакне дакле корпу, метне наочаре те и она „протиње иглама" и поред каФе претреса са гостом прошлост и садашњост, расплећући разна замршена питања о сроству. У таквој се прилици изређа безброј много биограФија најнезнатнијих личности, и исприча хиљадама сцена из породичног живота разних кућа. О свему се даје мишљење без много размишљања. Док се Јања тако занима код куће, дотле Мита проводи у каФани. Наравно он је муж и онда нема код куће посла, нити може да разговара „са женама њихова ситна, женска посла". Он оде да се мало разговори с људима. Седи у каФани и пре подне чита новине и разговара са Миланом, бившим среским начелником. Све њега интересује: и колико који европски двор прима годишње плате, и како су односи Енглеске и Русије затегнути VI шта је рекао Бизмарк (претресајући с Миланом да ли је добро рекао), и како је руски цар казао, да ће Србима помоћи. Све он разбере и докучи као на пример: колико Турска има коњице, где је који научник држао предавање о пропасти света, које су пушке најбоље, где се претурила жељезница или утопила лађа, у ком се месту родило дете без уста носа и очију („јадно!" рекла би Јања, кад јој он то прича), како је негде нека