Зора

194

жена родила опет „пола псето, пола дете". (У таквом се случају баба крсти и захваљује Богу што се на њу смиловао). Сем тога унутрашњу нашу политику претреса Мита много опширније и темељније. Говори о свему и осуђује готово све жалећи често што за новинаре не постоји закон, да „чим нешто „рђаво" каже, одмах на мацке, па Фуска по тур, па ожежи бре, па ожежи бре, па ајт пиши сад опет!" Често говори како је „брука, што сад изашли млади чиновници!" „Како то? Ја стар, па пред једно балавче да се клањам". Него до тридесет и неколико година, да се нико не прими у службу. Један пут опет доказиваше ватрено, да за крађу треба да постоји смртна казна. „Чим украде, ајде за кочић, па ће се смире људи, а не ово: Он краде, а држава га рани!" Дакле у многим стварима он се чак пуштао у „стручно оцењивање" и додавао како неће бити среће у земљи, докле све тако не буде као што он мисли. „Политика се бистри" пре ручка, а после ручка игра с Миланом домина или жандара у каФу или чашу вина. Осем свега тога њему остаје времена и за ствари чисто локалне. Баба се никад не љути што он готово по цео дан није код куће. Још неки пут кад код ње дођу жене у посету, а Мита се случајно ту задржи, она га сама тера од куће: „Ајде ти гледај твоје мушке ствари не слушај шта ми жене говоримо!" То она не ради из љубоморе, већ само за то, што не воли да јој муж буде „женски Петко". Сем ређих случајева заједно су о ручку и по ручку до два часа, а већ ноћу разуме се да Мита никуд не иде.

О ручку седне једно спрам другог и онда час Мита прича шта је читао у новинама, час опет она њему прича како се удавило, рецимо, пиле у полисјама, или како је Стана (или која друга) рекла да ће се Митино имање продавати на добош. Ућуте, и онда се само чује пљескање, док Јања не поведе говор о Стеви (сину); разговарају о томе и ућуте, па ће гек, рецимо, Јања рећи: — Ето баш слађе једо' сира, него да ми је човек донео оку печења! Мита би рецимо казао сасвим нешто девето после те њене реченице, као на пример: — Ето данас девети а Тома (седи у његовом стану) још не доноси кирију! — Данас баш бројим кол'ко је направио шубаре? Чини ми се осам. — Осам шубара по 2 динара предузеће Мита. Не може по два — дода Јања: — Реци по два, то су, то су: шеснајест динара. Разговор се тако продужи у том правцу докле на један пут нека ситница не скрене говор на другу страну. Ко би смео рећи да не живе лепо ? Сваки дан са врло малим изузецима протече по неком готово сталном и утврђеном програму. — Па шта мислите, да ли и овако тих и срећан живот може што да поремети ? Не дај Боже, али у свету свачега има. Ја им нисам злу рад, а ако се што деси немојте мислити, да сам ја то урадио само за то да ми ова приповетка буде што занимљивија! Ја ћу вам и од сада, као и све ово до сада што сам, причати верно и истинито. Ш. Једне ноћи пробуди се Мита после неког тешког сна.