Зора

НА МЛАЂИМА СВЕТ ОСТАЈЕ

297

Одмах још тога дана отишао је и у читаоницу, у намери, да нађе и Љубу, па ма шта његов отац радио. Таман је Стева био измакао од куће и упутио се читаоници, дође Мита од некуд „из чаршије" и викаше још кроз двориште у сав глас: — Научићу ја ти лопови како се ради! . . . Може Мита и више да плати, ал' ће да се гштамо! Вичући тако попе се уз басамаке и седе на теФеричу за сто. Јања изађе из кујне са засуканим рукавима и једном варјачом у руци и стојећи пред Митом пренеражена од чуда, изговори више за себе са тешким уздахом: — Опет она рђа! — 'Оће да ме уапси ! Нећеш, синко кисели, има Мита паре, али после држи, кад Мита ошине!... Стева син? Ништа он није! . . . Све ће то Мита у ред! . . . Увреда части у штампу! Ја како! . . . Балавци 'оће час и неко право! . . . — Све је ово Мита изговорио испрекидано правећи краће паузе између реченица, а кад јарост у његовој души јаче ускипи, онда лупи песницом по столу. Јања уздахну и са спремљеним устима за плач прошапута опет за се: — Убио и' Бог што се не откане?! Сузе већ после ових речи облише њене бледе смежуране образе и она још стоји пред Митом са оном варјачом у готово истом положају као и мало пре. Страх, и плач дају у овој прилици њеном лицу и смешан и тужан израз. — Имао је Мита и с веће зверке посла, а камо ли са јучерашњи жутокљунци! Вукао сам га за уши сто пута, а сад и он човек, па 'оће неку част! (НАСТА! Мита се сећао како је Љубу кад је био мали, још пре толико година, вукао за уши кад дира псе кроз тарабу, те му неда мира да спи. (Он је онда држао зле псе). Сећао се још како се, као дете, тај исти Љуба под овом истом Липом у његовом дворишту играо клиса за његовим покојним Војом, а он их гледа са овог теФерича. Деца се заваде, а он тек викне: „Мир, децо," а они одмах ућуте. Прође „алваџија", а Воја га моли да му да десет пара, да купи алву, а он да и њему и Љуби по марјаш а они га љубе у руку, кад прође улицом, а тај исти Љуба притрчи тек па га пољуби у руку и Мита га из шале мало повуче за уво и изговори : „Жив био, жив био!" Све то и хиљаду других ситница оживе у Митином памћењу. Мисли он на све то и ћути намрштен, па тек и нехотично помисли и на садашњост и гневно промрмља: „хм! . . . част! . . ." — Зар је то земља идржава?!... До јуче га вукао за уши, а сад да ти суди?!! Какав суд?! Не рачунам ја то, то није ништа! . . . Све деца! Још бале не уме да брише, па они чиновници, а старе озбиљне људе на сокак! . . . То није правда! викаше Мита као бесан од јарости. — Мој Стева ?! . . . И он 'оће на своју руку још моје дете (ту му опет изађе читав низ ситница из Стевиног детињства). Нећеш, синко ?! . • . Ја родио ја ћу и да убијем!! . . . Да убијем, то није грешно! — виче даље Мита сав црвен од јарости, па му чисто и очи крваве. Стегао песнице и сав се тресе, а десном ногом лупа о под тако силно, да се стакла од прозора тресу у кући. ЋЕ СЕ)