Зора

■308

3 0 Р А

објема рукама своју тешку тољагу и замахну њоме на непријатеља. Хомјак се на вријеме врцну, и тољага паде на коњску главу. Коњ оста на мјесту мртав, а тољага пуче на двије поле. — Чекај, чекај — режаше Митка наваљујући се на Хомјака — сада ми нећеш утећи ! Бој бјеше свршен, јер се више није пмао с кијем тући. Сви су опричници лежали мртви, само је Маљута на своме брзоме коњу побјегао. Разбојници се нребројаше и виђоше да су им многи врснп другови погпнули. — Види кнеже — рече Прстен, ирилазећи Сребрноме п тарућп зној са лпца — видп гдје нам би суђено, да се опет састанемо. Чим су се појавили разбојници, Сребрни је одмах притрчао царевпћу, одвео му коња на страну, п за све вријеме боја заклањао је собом царевића. Сада му он приђе, сабљом нрекиде свезе на рукама, и раздријеши убрусац, којим су му била уста везана, — Царевићу! рече Сребрни, кад разбојници стадоше грабити мртваце п хвататп по пољу коње, — опасност је прошла. Свп су твоји непрпјатељи убијени, само нам је Маљута побјегао, али п њему неће издобрити, чим за све ово дозна цар. Кад Прстен чу име царевнћево пренерази се. — Како? — рече он — ово је царевић? Син свијетлога цара ? Дакле ево за кога смо се били. О, хвала ти Боже, на твоме дару. Види ти, кога су хтјела она пашчад убити." И атаман клекну пред царевпћа. Кад ово дознадоше осталп п они падоше на кољена. Хвала вам добрп људи — рече љубазно царевић — да не би вас, ја погибох данас, хвала вам! — Нема на чеме, господару — одговори Прстен — да сам ја знао кога онп воде, довео бих стотиницу двпје људи, а не четрдесет, тада нам не бп побјегао Ма-

љута, него би га сад пред тобом казнилп. У осталом, чпнп ми се да је његов слЈта Хомјак, то ми је сгарп познаник, а кад нема рибе и рак је добра риба. Еј јуначе, је ли у тебе Хомјак ? — У мене, да како! одговорп Митка, лежећи потрбушке, п не пуштајући испод себе своје жртве. — Дај га овамо, не бој се, неће ти побјећи. А ви дјецо вежите конопац за гране, да га објесимо. Митка усгаде. Изпод њега се подиже здрава момчина, алп кад се овај окрену лицем разбојницима, сви узвикнуше од чуда. — Хлопко, — завикаш-з онп — та то је наш Хлонко! Ово је он мјесто. Хомјака прпгњечпо Хлопка! Митка зинуо, на не може чуда да вјерује. Хлопко једва дисаше. А, ну — рече Митка — дакле сам гебе пригњечио! А што нисп викао? — Болан, како ћу викати, кад сп ми на грлу сједио као кућа, слонино једна! Ух! — А што си ми се пустио ? — Што, што! А кад си тп ударпо његова коња по глави, пао је Хомјак на ме, а ти онда мјесто њега придуши мене, па удри дави, једва сам жив остао. — Е, види де — рече Митка — па шта ћу ти ја. Разбојници се стадоше смијати, и царевић се осмЈехну. Хомјака нигдје нису могли наћи. — Е, шта ћемо ■— рече Прстеп ето нам је побјегао, не би му суђено, да овога пута погине. А сад господару, допустп да те са мојом дјецом из шуме пзведем, и попратим до пута. Стид ме је, господару, што с тобом говорим, јер теби не прилпчи да са мном разговараш, али без нас тешко ћеш из шуме изићи. Е, хајдемо децо, да пратпмо његову царску милост. Тп кнеже узми овога, коња а Ја ћу овога другога, а тп Коршуне и Митка можете и пјешке.