Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

307

знали разбјегли би се куд који, бојећп се гњева царева. Они су држали да воде некога обичнога човјека, само су се чудили, зашто га воде тако далеко, чак у Погану Лужу. — Брже слапчине једне — викао јс Маљута — може се цар предомислити, па послати за нама потјеру. И они скакаху даље, шибаху коње, са дрвећа пх птице гледаху, а над главом се вијаху црни гавранови — близу је Погана Лужа. — Слушај — рече Маљута Хомјаку као да се 43'је иза нас коњски топот? — О не — рече Хомјак — то се топот нашијех коња у шуми разлијеже." И још брже тјера Маљута коња, још гајаче шиба по бедрима. — Чујеш — рече Маљута Хомјаку као да неко виче за нама ? — Није, то је само одјек нашијех гласова. —- Брже, скотови — дерао се Маљута ■—■ да није за нама потјера? На једанпут зачу иза себе: — Стани Григорије Лукијановићу! Сребнп је био иза Маљутинијех. Стари га коњ није издао. „Стани Маљута! понови Сребрни и удари га руком по образу. Снажан је био ударацкнеза Сребрнога! Пуче шамар, Боже мој, као пушка! Одјекну по свој шуми, разбјежаше се дивље животиње, излетпше и буљооке сове из својих кућица, а сел^ани који су у околини сијекли дрва, зинуше од чуда: — Види — рекоше они—- како нешто пуче ! преломио се они стари дуб у Поганој Лужи !" Маљута паде са седла. У то исто вријеме спотаче се сирома стари коњ Сребрнога, посрну, и испусти душу . . . — Маљута! викну Сребрни, скочивши на ноге — за туђ си залогај прихватио, њиме ћеш се сада удавити !" —■ Он истргне у Маљуте сабљу и хтједе му лубању размрскати, али у то исто вријеме сјевну над

лавом Среорнога друга сабља. То бјеше Хомјак који је прнскочио у помоћ своме господину. Отпоче бој између Сребрнога и Хомјака. Опричници извукоше сабље, и ударише сви на кнеза, али густо шумско дрвеће поможе Сребрноме, да га не опколе са сваке стране. — Види ти — мислио је кнез, одбијајући ударце —• мораћу погинути, а да не спасем царевића. Дај Боже, да се још макар по сата одржим, можда ће ми приспјети каква помоћ! Таман ово мишљаше, а у шуми се зачу неко јасно звиждање, затим говор. Један опричник, који бјеше дигао над кнежевом главом сабљу, паде мртав, а више његове лешине указа се Вањуха Прстен, машући крвавом сјекиром. У то исто вријеме, разбојници из шуме нападоше на опричнике, и отпоче се крвави бој. Испочетка се збунише опрпчници, али се одмах опоравише, викнуше „хојда!" и ударише на разбојнике. Њих је било много више, тако да храбри разбојници у мало не подлегоше. Већ су многи убијени, па и сам Прстен слабије маше сјекиром, али се ново звиждање зачу у шумп — Држите се храбро децо! — викну Прстен — оно нам ђед Коршун са својпм иде у помоћ! Он још не бјеше ни довршпо, а Коршун са разбојницима нападе на опричнике, и међу њима се отпоче страшан бој, на жпвот или смрт. Тешко се бпло одржати коњаницима — опричницима, на њих су нападали пјешаци — разбојнпцп. Коњи су се плашили, падалп на леђа и тако давили под собом коњанике. Хомјак се најхрабрије држао, његова сабља као муња сијеваше. Наједанпут, међу свима наста комешање. Огромни Митка гњечио је људе, газио их на дзсно и лијево, не штедећи ни своје, нп туђе, он је једино разјарен хитио на своју циљ — на Хомјака, јер у њему бјеше познао грабитеља своје драге, Он диже