Зора

306

3 0 Р А

Мишка, па ће се они сами између себе побити. Сребрноме се не допаде овај одговор. То је Годунов примјетио, па промијени разговор. „Види — рече он, гледајући кроз прозор — ко оно, као луд, овамо на коњу трчи ? Ако се не варам, твој слуга. — Није могуће — рече Сребрни — он је данас добио од мене допуст и отпутовао далеко у једну богомољу. Али кад се боље загледа, заиста, позна Михејића. Старацје био блијед као крпа. Под њим ни седла не бијаше, као да је узјахао на првога коња, који му је до руке дошао. Он још издалека завика: Баћушка Никита Романовићу, ти се веселиш, а злу се и не надаш. Сад сам срео Маљуту н Хомјака на коњима, воде нскога свезана, а кога мислиш ? — царевића, помисли кнеже, цавевића! Покрили му лице, а кад испред мене прођоше, пухну ветар и подпже покривач и ја познадох царевића, Он ме тако очајнички погледао, као да помоћ тражи, а Маљута, тетка му стара, притрча, и опет му покри лице. Сребрни скочи. „Чујеш ли, чујеш Борисе Теодоровићу — внкну он зар треба сад чекати, да се лупежи између себе побију?" То рече, па као луд истрча на поље. — „Дај коња — викну он истрже узду из рука Михејића. — Тај коњ нпје за вас, господине рече слуга — то је стара кљусина, нема ни седла на себи. Како ће те стаквијем коњем цару на очи изићи ? Али кнез већ бјеше на коњу, и поскака не цару, него у потеру за Маљутом. Има једна народна пјесма, јамачно сувремена Јовану, која по своме описива овај догађај: У поносној Москви каменитој Управљаше Грозни цар Јоване Они што је Казан освојио, Заробио цара и царицу, Из Пскова укин'о издају, Како Пскова, тако Новгорода, Ал' не може из Москве поносне. Проговара проклети Маљута: „Свјетла круно, господар Јоване Не веле ти укпнут издају.

Супарник ти сједи према теби, Одежда му као и у тебе, С тобом једе из једнога суда, Вино пије из једног пехара. Досјети се грозни цар Јоване И омрзну млада царевића. Па он својој свити проговара: „Моја браћо кнежеви бојарп, Ухватите мога царевића, Водпте га у Погану Лужу, Па ту њега млада умртвите! Бојари се на то разбјегоше, Сам остаде звијерје Маљута Па он узе царевнћа млада Узе њега за бијеле руке. Обуче га у црне хаљине, И одведе у Погану Лужу. То дознаде Сребрнога слуга, Па он скаче своме господару. „Господару, ти једеш и пијеш, Веселиш се, а злу се не надаш, Сад ће нестат.наше звјезде сјајне, Нестат нама млада царевића. Кад то чуо млад Сребрни кнеже, Скаче кнеже на коњица врана, Па он стиже Скуратов Маљуту.Добар му је шамар ударпо: „Стани псето Скуратов Маљута, „Туђ залогај тп си прихватио, „Њиме ћеш се сада удавити!" Ко зна, можда је овај догађај и друкчији био, али пјесма одговара духу тадашњег времена. И ако су до народа слабо и нејасно долазили гласови, о томе шта се у двору догађа, али пјесма дише правдом, и носи на себи печат тадашњег живота и појмова. Сребрни бјеше заборавио, да нема са собом сабље, ни пиштоља, и да је коњ под њим стар. Али то је био некада врсан коњ, и доста је услуге учинио биткама, само му ни под старост нема мира, приморан је био да в.уче сијено и друге терете. Он је сада осјетио на себи вјештога коњаника, па се сјетио својих младих дана, зато рашири одушевљено своје црвене ноздрве и потрча да стигне Маљуту. Међутим Маљута је са својом дружином путовао кроз густу шуму, и све их је јуначио, да потјерају коње, не би ли час прпје стигли у Погану Лужу. Опричницм нпјесу зналп кога воде, да су онп