Зора

КНР.З СРКПРНИ

305

К Н Е 3 С Р Е В Р Н И Ро.ман пз времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава Иванишевићева. (НАСТАВАК)

Глава XIV. ' I М I Р.

Док су Маљута и Хомјак, праћени четицом опричника, водили некога трећега у Погану Лужу, у то је исто вријеме у пријатељскоме разговору, сједио Сребрни код Бориса Годунова. — Кажи ми Борисе Теодоровићу говорио је Сребрни — шта је било ноћас цару, па се у пркви служба држала, сву је Слободу узнемирио. Догађа ли се овако код вас? — Годунов слегне раменима. „Наш велики господар — рече он — често жали оне, које је погубио и моли се за њихове душе. А шта се ноћу молио Богу, то нпје нпкакво чудо, та нијесу лп и сами Светп Опи, као Василије Велики, у својим посланпцама препоручивали, да се молпмо ноћу Богу, јер је ноћу молитва Богу пријатнија, када се не расијавају мисли на друге грешне ствари, као у дану. — Ама Борисе Теодоровићу, п прпје сам ја гледао, како се цар моли Богу, али то је све било друкчије. Па и опрпчнпну не могу никако да разумијем. Та то су звјеровн, а не људи. За ово мало дана свашта сам се о њима наслушао, да ми је тешко и вјероватп. Сигурно је неко цару „учинио". Ето, ти сп у царевој близини, зашто му ти не би казао за опричнину ? Годунов се осмјехну наивности Сребрнога. „Цар је према свакоме милостив рече он — па и мене награђује впше него што заслужим. Није то мој посао, да цара савјетујем, мален сам за тога. А и опричнину је лако разумјетп : Сва је земља царева, и ми смо сви под његовом руком. Што од земље узме цар као своје, то и јест његово, а што нама остави, то је наше; коме заповеди да остане у својој бли-

зини, таЈ му и Јест олизу, а коме не заповједи, тај је далеко .. . Ето ти све опричнине! — Тако је, Борисе Теодоровићу, кад ти говориш излази глатко као по маслу, а у стварп није тако. Опричницп грабе и притјешњавају народ горе од Татара, па им нема суда. Сва земља ради њих страда! Да ти то рекнеш цару, вјеровао бпх тп. — Кнеже, Никита Романовпћу, свашта има на свпјету. Не губе људи један другога, шта је један и опричник, а други бојарин, него што су оба — људи. Узмимо да ја рекнем цару, па шта би из тога изишло ? Све бп се на мене наоружало, и ја бих пао под цареву „немилост". — Па нека, барем си ти савјесно поступпо, п истину му рекао. — Никита Романовићу! Пстину је лако рећп, алп треба паметно поступатп. Кад би се ја цару противио, не бих овдје био, а да мене није било, ко би те јуче од смрти спасао ? — Јест, нек ти Бог да здравља, да не би тебе, пропао бих. — Видпш ли, Никпта Романовићу рече Годунов — лијепо је бранпти правду, али како кад. Шта бн ти урадио, кад би 40 лупежа пред тобом напали на невина човјека ? — Шта бих урадио ? А истегао бих сабљу, па бих се размахо на све стране, и био бих се, док у менп траје живота. Годунов га зачуђено погледа. — Па би умр'о, Никпта Романовићу, —- рече он — можда би убио пет, највише десет лупежа, а остали би опет убили онога невпнога. Не, боље је мирно сједптп, кнеже, па кад они стану пребирати и грабити убијенога, онда им, онако са стране, довшснути, даје Шћепа узео више од