Зора

310

3 О Р А

љуту, као царева љубимца, дуго послиЈе овога догађаја. Сви су царевп љубимци били погубљени, као два Васманова, Грјазној, Вјаземски, само се јединп Маљута одржао, и умр'о природном смрћу. Како се овога пута оправдао Маљута пред царем за своју клевету — није познато. Можда је цар, кад се мало умирио,

приписао клеветање Маљутино претјераној вјерности и оданости. Али како бпло, зна се, да цар нпје омрзнуо на Маљуту, него га је још впше од онога доба заволио. Од онога часа, кад је цар видпо са царевпћем у авлпјгт Васманова, одмах је охладио према овоме омпљеноме љубимцу, а Малзути се одао срцем и душом.

( Н астаеиђе се)

(1 Ш'° 'Ш

:е заборави . — по Карлу Михлер-у. —

рај потока, испод милог грања, Чист к'о зрачак мјесечине мирне, Њежан цв'јетак под росицом сања Г1а мприше када вјетрић ппрне. Блистајући, к'о висине плаве У разданку прољетњега дана, Он, ко символ од вјерности праве, Срце вида од туге и рана. Благо, као благе очи твоје, Он шапуће твоје слатко име, С вјетрићем ти сјетну пјесму поје: Љуби, љуби! . . . Нс заборави ме . 0, слушај му чежњу без покоја, Чуј, и роса дозивље те с њиме, Ал не роса, то је суза моја, Што уздише: не заборави ме . . .