Зора

4*

ЈЕДАН ПРЕДЛОГ СРПСКИМ ДРАМСКИМ ПЕСНИЦИМА

311

ЈЕДАН ПРЕДЛОГ СРПСКИМ ДРАМСКИМ ПЕСНИЦИМА.

ШШШ |„}/ | Житију Немањину од сина његова Стевана МрвовенчаШ: нога има једно место (глава VI, Ош. издање ШаФариково : РатаЉу, стр. б.), кога сам се сетио кад сам, пре неки дан, гледао Драгутина Илијћа комад Све за веру. Све — све се зна шта је, а вера, управо није вера, него Јерес, и то богумилска. У Житију, на оном месту, описује се та иста тркклггдгл ерЕс-к, како се појавила и како Је Немања угушио. Опис је тај необичан, а још више необичан, што се налази код Првовенчанога. Пре би му се човек могао надати на пр. код Светога Саве у Житију, који изгледа да је био, осим више образован, јача артистичка природа. Сигурно из оног краја где је прво почела, Немањи дође један шти прикок^рн-кинд-к кониг егс и, приклоннвши колено, донесе му глас да се та њему нЕ,нокЕфнг(! гЛу* укоренила у држави. Немања који, изгледа, пре тога о тој опасности никаквих извештаја није имао, или јој није схватао замашај, — одмах, ни ,ии,1н зикгш^к-к, призове свога архијереја Јевтимија, црнорисце и игумане, чггтитае иерсе, старце и кмг/иоужЕ своје, штг и до ке= лики ид-1ч, На гоме државноме сабору Немања к-кс&жк г-ћкрлн-кг/ик за њихово сазидање, прво оцрта ту лл^кмк 3,10КТчЗНТШНГО И НЕПрИГЛЗНТчНЛГО ДИГЛКО/М и за тим објави никлкоже лжити жи, ежЕ кксти то,ио1/ кпл а>к,1и(тн ,иоеи. Таман они у речи били — ритри кеницђ ккск-кши — кад допаде д"кц ЈИ единого ке,1,иожк €его прнкокЧ-ргн-кд-к и паде пред ноге Немањи с оваквом исповести: испрошгни КЂДЂ мо злконоу крмткно,иоу зл

,и0ужк ШТЋ крнкокчлдк ТКДК' И ВИДвХ Да они служе самоме сотони и немогућн трпетп с,ирлдл глоудидк коу,иирк, истргох се из руку њихових и преклињем те порази их крстом. Немања, коме је овака детопбћ'а1;10 ас1 оси1оз дошла као наручена, саслуша младу жену и изведе је пред сабор. Посаветовавши се са Јевтимијем, црнорисцима и велемужама својим, опет ни ,ии,ш зиктчгн ^ ек - к , пошаље их на одпаднике вере. 1\'ао пророк Илија — каже Првовенчани — тако Немања сатре богумиле, кизик/ии ризличнк [,ии поклзи, поузима им имање, куНе и нифии,ик ризди. Учитељу њихову и начелнику одсече отпаднички језик оу грктини его, књиге им спали и забрани и имена им не поменути. Ни откуд се с тих згаришта и пустоши не чу вишс то проклето име, и у држави Немањиној царствовала је и даље непомућено јсдиносушна, нераздељена и животворјашча тројица. Нема сумње, драмски песник не мора употребити ову причу из Првовенчанога, нарочито ако је не зна. Ја сам далеко од тога да му с тога стварам кривицу, али ми се чини да у оскудици бољих мотива, ово што нам је Првовенчани оставио, није на одмет. Остављајући на страну једну врсту иијетета, због кога бисмо могли и требали послужити се том грађом — ја мислим да ће се наши песници сложити са мном, да се овај догађај — онако како је описан даје сценички експлоатисати, и да би имао успеха. Експлоатисати на пр., у детаљима, како ми под перо долази без претензија. Или је дкцји знала за кога полази, или није знала.