Зора

А М А Д И Л

289

први људски пар са пламеним мачем истерао из раја. Лепа, да те чисто засењује, поносита, да те чнсто вређа, и отмена, да те чисто боле . .. То је била Звезда Лутатица: Амадил. II. — — Она висока просјакиња се трже; лице јој обли пламен —јели то беше услед стида или сећања . . . или то беше на њеном лицу руменило зоре, која обасја сву околину при појави ове ретке лепоте... ко ће то знати. Амадил пак, кад сиђе с каруца, премери благим и нешто сетним погледом ову беду с обе стране степени. Кадсе освестих, био сам наслоњен о зид, те укоченим погледом удубих се у посматрање овог дивног створа. Затим погледах у ону беду и невољу. Да, право имају данас: ту се растављају Старо и Ново Лето. Моћ сјаја и лепоте побеђивала је и овде пред дверима црквеним. Комешања као да нестаде за часак; затим јој се отвори пут у светини, која се, као нехотице, устроји с обе стране посматрајући лепу прилику; а она тихо прође кроз отворену белу чистину мирна, свежа и мирисава. То беше дакле Амадил, чувена; сећам се необичног јој имена и лика; — па у вези с тим и оне мале босоноге комшинице у малоруским брдима... и оног разговора једне летње вечери, чији предмет беше изненадни нестанак лепог малог девојчета из сусества . .. Брзо је заборависмо; али вечна стваралачка моћ природе, побрину седајој, име доцније буде врло често споменуто. И говорило се о њој много у овдашњим круговима; требало је споменути само име њено, па се онда знало — или боље рећи само се слу-

тило све, — јер ко би знао све путеве ове сјајне звезде, коју због судбине њезине називаху Луталицом. Говорило се о њој много, само не у њеном присуству, јер где би се она појавила, ту би онемела клевета и збуњивала би се правда. Ево и ја, који сам овамоцдошао да оплакујем мртве, а не да посматрам живе, приметих то на себи и на другима. Она висока старица сагну се оној мањој старијој и изнемоглијом и дошану јој неколико речи. Затим обадве праћаху погледом ову лепу, срећну — или можда несрећну ? — анђеоску појаву, док је нестаде под сводом. Одиста, помислих, нема ничега сјајнијег од Лепоте. То је до душе стара истина, за коју се вели да се преживела, али Лепота, она само, све новијом и све бујнијом силом побеђује. Та да није тако, не би се ни они који је потцењују, борили противу ње са читавим системама. II како изгледа борба још није довршена, победајош је наједној страни, на њеној. Узалуд се боре противу ње разне теорије дубоко Филозовске и тако јако трезвене, —Лепотајош једнако налази себи престола, и развије своју силу где ма само још један други човек био и налазиће и развијаће све донде, док се не преиначи морални поредак. — Ми волемо можда да тврдимо, да то није тако; можемо ова тврђења чак и да оборимо разлозима оштроумним, говорничким или логичким; и непосредно можемо да насрћемо наЊу; можемо се опколити читавим и најјачим покопима — она пред свим тим само се насмије, њојзи је довољно ништа друго до само да се појави — не као борац у сили, већ само тужно или невесело, али увек сјајно, са свом моћи својих нежних и чаробних