Зора

288

3 0 Р А

нису узели у уста име Божије никако; има их који су то чинили узалуд, а има их који су Бога помињали само ради клетве — али данас су ево ту, ту, где је крај свему, а у мутним упалим очима не огледа се никаква сјајна прошлост. Ту се ипак још налази по која милостива или раскошна рука, у којој по кадкад зазвекне њима намењена она маленкост, за коју се наша човечанска слабост, жудно везује. Нарочито је данас берићет: стотинама долази свет. Спроћу мени, на другој страни, стоји постарији господин који замишљено гледа час у просјаке, час у мене. — Тако ти је то. Док сам ја испредао својеФантазије о овима овде, он је очевидно узео и мене у круг својих размишљања и ко зна до каквих је закључака дошао! А он је старији, види се искуснији, озбиљнији, паметнији и угледнији од мене . . . Шта ли је мислио?! Приђем му, скинем шешир и запитам га, шта значи овај велики придолазак у цркву, сад, у ово касно доба. Он је одмах приметио да сам странац, те ме учитиво поучава: да је данас по новом календару последњи дан у години, а по обичају овдашњег Хришћанства, тада се свечано прашта свет са годином што је на измаку. Знао сам и ја то, да је данас крај њихове старе године, али нисам знао, да они тада иду и у цркву, и то као на неку свечаност. У осталом вели дал^е господин — овде ће данас објашњавати слово чувени језуитски проповедник Падре Лоренцо, кога су нарочито позвали из далеке стране земље, да се у овом храму опрости са Старим ЈБетом, а сутра да поздрави Ново.

Стојаше међ њима једна висока, п{ сува, бледа женска прилика. и< Израз њена лица, па и лице само, з; беше развалина једног читавог нека- и дашњег света милина и примамљивости. Око бескрвних усана заигра Ј каткад горак осмејак, када погледа у неке од мимопролазећих, као да би хтела рећи: „све ће ово проћи као што прођох ја." Тај осмејак беше одблесак давнашњег уздања у оно, што овај свет оваким створењнма више није кадар да да. А на ово опало тело, ослањаше се један још жалоснији, још изнуренији створ ; то беше по стасу мања, у лицу блсђа, у телу још мршавија, а по свој прилици и по судбини још несретнија, и — како изгледаше — такођеженска прилика. И стојаху мирно као неки ладни мраморни КановА^# кипови. Само би онда мрднуле, кад би пружале руке да приме крајпару од неке милосрдне гшљарице, или друге сироротице, јер се боље одевени свет слабо обзираше на њих. Тада са другог краја трга полетеше овамо са хртовом брзином два дивна вицкаста вранца, упрегнута у лака Фина сјајна каруца, чији кристални, као суза чисти и провидни прозори, са геометриском тачношћу, сгадоше баш на средину пред мраморним степенима. По сребрним хамовима, по златним хаљинама послуге, и по свему осталом сјају, можеш видити, да је то сама трула госпоштнна. Лакеј, као муња, скочи с бока и једним, хитрим покретом отвори кристална вратанца и погнут чекаше један тренуг. Затим прихвати малу округасту, финим рукавицама оденуту ручицу, која му се пружаше изнутра. И изиђе из кола —једна божанска појава —- један сјајан поносит анђео, као што је морао бити онај, што је