Зора

А М А Д И Л

287

звонара диже промукао и тежак па сс тромо таласа над морем зграда и улица, па лети преко велике реке тамо снежним брдима, успужајући се уз њих, носећи сиротињи, што тамо зимује, посмртни оглас: да је умр'о данашњи дан. А летео би још и даље овај тужни глас, даље до иза брда, где се при пламеном заласку сунца крваво пени узбуркано море првених облака, па још и даље, чак испод зреника, да му не пресеца пут онај зид високог крша на коме се глас прелама, те се зловољно враћа своме храму, попев се успут на крила тијаном поветарцу, како би приспео кући, пре но што би га прогутала ноћна тамнина. "На улпцама ври светина, канда је већа но други пут у ово доба. Ужурбали се људи, хитају тамо-амо, и све то некуда иде и све то има где да иде. Ја сам ти пак без цели и без пута; пустио сам се у матицу ове струје да ме носи својим правцем. Не би ни имао где да идем. Затекао ме сутон у моме малом бећарском стану, а пламен гасне лампе што плану с поља на сокаку над прозором те осветли собицу, својим бледим сјајем обасја и онај драги старачки лик на дувару у црном оквиру, одакле ме онако живо, онако значајно, па са толико љубави, посматраху њене благе плаве очи, да ми се срце растужило п глава ми се занела, те похитах на слободан свеж ваздух. Ево цркве. Отворена је. Изнутра тих замршени жагор, затим полугласно суморно певање. Са главних вратница на овамо па до плочника, спуштају се велике и широке мраморне степенице. По њима горе-доле иде побожан свет, а с обе стране изређале се стојећц, седећи и клечећи по ступњимабеднеприлике: згурени старци и прљаве жене, просјаци.

Она велика разлика, између позлаћеног храма са чистим белим мрамором и између њихове жалоснс појаве, заустави ме за часак да их посматрам. Има међ њима свакојаких, и старих и младих; и свако има своју прошлост . . . можда тешку, дугу н пуну борбе мржње и пораза, која их напослетку избаци овамо на ову лепу, високу, мраморну обалу беде и очајања, испод Божјег храма. Хај, имали су и они добрих дана — рекли би они, кад би се на наше радознало питање разговорили. Срце им се стеже при помисли на то. Па и наша мала сестрица би пролила по коју сузицу, док би им пружила милостињу, кад би се оваква једна прилика ту од ових појавила на кућњем прагу, да потражи милосрђа и да исприча по коју милу успомену из оних дана, кад је још била млада и свежа. А можда овакав створ и не заслужује ту невину бистру сузицу. Ако бисмо их запитали, свако би од њих имало по једног проклетог крвника, који их је упропастио, и који се сада башкари у свили и кадифи ... и нас боле ова прича, ма да је може бити одиста само прича . . . ма да су можда баш они били страшнија и подлија противничка страна, паје онај што је победио, можда баш заслужио своју победу, а ко зна како ју је тешко пзвојевао; ко зна што је све оваква једна креатура учинила противу њега; ко зна колико ју је поштених душа оборила и у блато сурвала, упропастила или дотерала до очајања замка и подвала овакве једне црне прилике, док је била у снази и у добру, која сада ту изнемогла и бедна клечи снисходљиво на овој лепој али студеној, мраморној али тврдој и белој али пустој обали. Данас су сви ту пред Божјим храмом. Има међу њима који пређе