Зора

828

3 0 р а

Једном лешкарим после подне једног летњег дана и чујем нашу Селу (тако се звала наша „киндсмадла") како запева: „Куку моја кућицо! Благо теби Станија, сад ти пландујеш са овцама на Ронђи у ладовини и пирка те ветрић од Скендеровца, а ја овде робујем у „ове вреле варошке зидине". — Слатка моја „Зрнка" и ти црна „Гаро" (имена њених оваца) шта ви радите без мене? Ко вас истерује? . . .. и цела ова запевка испрекидана је била горким плакањем и јецањем. Беше јој 11 година и ја сам мислио, да ће после неког времена ову болест преболети. Кад би у вече, Селе нема. Скинула оно ново срмали одело, и како њене ритине не нађосмо, закључим, да је утекла. Бојећи се да онако мала није где залутала и да јој се није што десило, једва сам чекао да сване, да одем у њено село. —- И одиста је нађем тамо. Оно није била кућа, а није ни кошара. Један повећи кокошињак, то је био стан њеног оца, који се ту скоро од Драгачева доселио и који је он сам направио на општинском плацу. У соби сем поњаве, не беше ништа друго од ,,намештаја;" ни јастука нису имали, но су сви на тој поњави спавали, метувши лакат под главу. Ја сам баш навлаш о свему том испитивао. И кућа (кујна) и соба неокречене, сниске, да висок човек не може усправно да стане. Од целог сточног мала имали су 4 овце. Сав тај јад и чемер, рђава рана и сиротиња —• све јето -Села претпоставила оном варошком девлету, где јој је сав посао био, да се игра са једним дететом.

Кад сам слушао ону запевку и ја сам онда са свим лепшу слику о њеној кући замишљао и давао сам јој за право — али овај ме је наход пренеразио. Родитељима њенима беше мило што сам дошао и наваљиваху на њу, да се врати,

Сељаци се радо хоће и за ситницу између себе да бију и убијају, али децу, морам признати, много мање ударају од варошана. Тако и овде — нико се ње не дотаче, но само наставише неко јадање, износећи њихов бедни живот и да ће њен повратак и за њих бити срећан. Бадава — ја је истина вратих, но она опет петог дана утече. Ту скоро вндео сам Селу. Удала се; Носи конђу. Огишла за једног сиротана; мршава п слаба изгледа, као да јој је 35 година. На гтитање, да л' се каје, што није остала код мене, одговори : јок тла. Кад сам се први пут одвојио од куће и отишао на страну и ја сам веома тужио за кућом. Свако очево писмо те године сам оплакао и тада се човек сећа само лепих успомена. Кад сам се после годину дана кући враћао — лађа дође у Београд ноћу. Чувши глас мојих родитеља, нисам могао да сачекам, да се лађа љуцки привеже и скеле наместе, но сам са лађиног кљуна на један шдеп прескочио, само да се час пре са мојима састанем. Но још онда ми је сва поезија била уништена, гледајући оне наше исцепане амале, где се око путничких ствари отимају и један другоме: оца, мајку и Бога псују. Пре 2 године о Феријама послао сам децу у Беч у тазбину. Брзо су