Зора

ТУГА ЗА ЗАВИЧАЈЕМ

329

се Беча били заситили. Свако иисмо, које смо од њих добили, било је њиховим сузама искапано и умрљано. „Нећемо — веле — више овде да седимо; сваки дан сви плачемо, хоћемо кући. Не волемо више ни деду, ни тетку ни ове Швабе. Овај бечки Дунав као наша Језава; а у Смедереву је и Дунав већи и лубенице слађе. Овде се лубенице по

бакалницама на кришке продају; код нас то не би ни цигани јели. Само нас одавде одведите, па ћете видети, како ћемо да будемо мирни и послушни." Кад су у Смедерево дошли причала нам је мала Лудмила, да је она — пошто не зна да пише — увек терала децу да се на оно писмо исплачу, да би нас њине сузе потресле, те да их час гтре вратимо кући.

Ј Ј ЕСЕЊИ I. ј Тутро Родило се јутро суро, зимно, тамно . . . Кроз облаке тмуре поднебесје сиво Пзнемогло тнња сунашце кукавно, Јунак што је летос славно побеђпво. Кроз маглу и пустош душа моја прти, Не догшру до ње жарког нада зраци, И тужна је она, тужна је до смрти, То што беше некад јунак над јунаци. Кроз шипражје сухо, и врлетно стење По крваву трагу хрт промиче живо, Пред њим рањен јелен изнемогло стење, Јунак шго се летос с ветром утркиво. Да, магла је сура победила сунце, И мре јелен дивни у зубима скота. II моја је нада зашла за врхунце П душа ми гине у зубих живота. II. СТА1'И\1 ПРИЈАТЕЉИМА Дролеће мирпсно на умору лежи . . . Ко последњп ропац болеснпце млале Насмеши се сунце, кожа ти се јежи, А тај осмех каже: нема, нема наде.

мотиви

Побегле су тице, умрло је цвеће . . . Вео магле густе звезде посакрив'о. Цврчи суха грана, на њу гавран слеће, Ту где ми је летос славуј прижељкив'о. Пријатељи старп, загрејте ми груди, Мај ми нагло вене, пропаст срашно зија! А из братских груди влажно, зимно студи, Ту где љубав цваше, филистарство клија. III. р.ТАРАЦ Дан умире ноћ се рађа студена. Тихо плаче вечерњача румена. „Дрхћу л' звезде од студени, шта ли је?" „Није, старче, очи су ти слабије," Студен ветар магле ваља долином. Старији сам опет с једном годпном. ,,Зоро млада, нгго си сада мразнија?" „Нисам, старче, крв је твоја хладнија." Пуца зора, дан се рађа суморно. Ко болесник мили сунце уморно. „Шта, и том се смртна чаша долила?" „Ћути, старче, тебе чека могила." С. II., 18. окторбра 1897. Илија Белеслијин.