Зора

334

3 О Р А

Госпођа од Тозеша. Не; о теби мисли да ништа не знаш. Немој се издати. Фернан. Не бој се. Госпођа од Тозета. Не пристаје. Фернан. Разлог ? Госпођа од Тозета. Увек она историја са господином од Лоријака. Фернан. То је све? Госпођа од Тозета. И то је сувише. Али друга историја: заљубљен је. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

Фернан. У Денизу ? Госпођа од Тозета. Од куд знаш ? Фернан. Ал' ми је и то тешко било погодити! Дивота! Он ће се оженити Денизом, ја ћу се оженити Мартом, и цео ће свет бити задовољан. На коње, мамо! Госпођа од Тозета. На коње! (Излазе трчећи) (Завеса пада.) /

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава ИванишевиЂева. (НАСТАВАК)

Глава XV. зШрријеме је да се повратимо староме Жр^бојарину Морозову. Забуна Јеленина, у присуству Сребрнога, није се сакрила од старог јој мужа. Морозов ј е најпрпје тумачио, даје томе узрок Вјаземски, али мало касније у његовој души заче се нова сумња. Раставши се са кнезом Сребрнијем, и испративши га до врата, он се поврати у своју собу. Бјеше објесио густе обрве, а на челу указаше се дубоке боре. „Сада Јелена спава — помисли он — неће ме чекати, идем мало у башту, да се разладим." Морозов изиђе; у башти бјеше мрак. У томе мраку он опази у даљини нешто бијело, па стаде. Наједанпут зачу љубавне ријечи, то бјеше Јеленин глас. Иза нискога плота видио се коњаников облик, који се

бјеше нагао Јелени и нешто јој говори. Морозов притаји дисање, али вјетар занесе ријечи непознатога. Ко ли је био тај коњаник? Мождаје Вјаземски примамио Јелену? Загонетно женско срце! Њему се данас допада оно, што је јуче презирало ! Плијето Сребрни означио састанак његовој жени ? Ко зна? Можда је кнез, кога је он данас дочекао као рођенога сина, тај га исти дан крваво увриједио, њега првога очева друга; њега који је готов био свој живот изложити опасности, само да сакрије Сребрнога од цареве освете! — Али не — помисли Морозов — то није Сребрни, то је какав опричник, нови царски љубимац. Њему је пријатно срамити старе људе . . . Али жена, жена, змија једна! Зар је ја нијесам љубио ? Нијесам ли је држдо као рођену кћер ? Зар она није својевољно за ме пошла? Није ли ми пошље