Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

335

захваљивала ? Није ли ми се клела за вјерност? Не, не вјеруј женску, Дружина Андријевићу. Забрзао си да браниш дјевојачку част! Преварила те жена, млада змија, осрамила те, да ти се сва Москва руга!" Тако је мислио Морозов и губио се у сјећањима. Он је хтио јурнути напријед, али је коњаник могао побјећи, па исто не би нпшта дознао. За то се ријеши да чека. Као нарочито вјетар је све дувао, па заносио њпхове ријечи, а мјесец никако да иза облака изиђе, тако да Морозов није познао коњаника, само је чуо, како бојариња плачно рече : „Волим те више него живот, више него сунце. Ја никога осим тебе нијесам љубила, нити ћу икад моћи љубити." Одмах затим прође Јелена покрај Морозова, али га не примјети. Он лагано крену за њом. Сјутра дан ничијем не показа да сумња на жену, био је као и прије љубазан, само би се покаткад заборавио и грозно скупио обрве, али то Јелена нпје примјетила. Страшне би тада мисли мислио Морозов, он је тражио у памети свога супарника! Прођоше четири дана. Морозов сјеђаше за столом у соби. Пред њим бјеше растворена књига, са сребрнијем корицама. Али бојарин није мислио о читању. Очи су му пратиле китњасте редове, а мисли лутале од женине собице до баштенога плота. У очи тога дана Сребрни се вратио из Слободе, и по обећању посјетио је Морозова. Јелена се тај дан учинила болестна, паније из собе излазила. Морозов није ни у чеме промијенио своје понашање према Никити Романовићу. Али, честитајући му срећан повратак и частећи милога госта, он је непресгано на њ мотрио, изучавао му сваки израз лица, не би ли ухватио макар мали доказ невјерства. Сребрни бјеше замишљен, али прост и искрен, као и прије. Морозов ништа не дознаде. И ево о чеме је он сада мислио, сједећи за столом пред раствореном књигом.

Слуга му прекида размишљање, који З ^љезе, али кад Еидје намргођено господарево лице, стаде са поштовањем. Морозов га питајући погледа. — Господине — рече слуга иду царски људи. Води их кнез Атанасије Ивановић Вјаземски. Већ су близу, заповједаш ли их примити ? У исто вријеме зачу се бубањ, то бубаше најпрви опричник, растјеривајући народ и тако чистећи пут своме господину. — Вјаземски долази у моју кућу? рече Морозов. Је ли помахнитао ? Може бити да неће у мене, него гдје даље. Хајде на врата па чекај, ако овамо окрене, реци му да моја кућа није крчма, да ја за опричнике нећу да чујем, нити с њима да једем хљеб и со. Одлази ! Слуга се колебаше. — Бојарине, ја сам у твојој власти, али то не смијем рећи Вјаземскоме! — Одлази! викну Морозов и лупну ногом. — Бојарине! рече и утрча у собу други слуга — ево кнез Атанасије Вјаземски улази у наша врата, каже да га је цар послао. — Цар ? Он ти је рекао цар ? Отварајте широм врата! Изнесите златни суд са хљебом и соли ! Нека све слуге изиђу на сусрет царевоме посланику. Међутим се све ближе чула лупа бубња. У авлији уљегоше лаганијем кораком десет коњаника, а пред њима кнез Вјаземски, на стаситом ждријепцу. На кнезу бјеше кафтан од бијелога атласа. Испод њега вирила је бисером покићена кошуља. КаФтан бјеше немарно потпасан свиленијем пасом малинове боје, на којем висаху са страна златне ресе. За пасом бјеху задивене фине шарене рукавице. Гаће од кадифе, исте боје као и кафтан, бјеху извезене бисером и увучене у жуте чизме, од најбољега сахтиЈана. По кафтану је лагано пребацио свилени танки огртач, сапет испод грла сребрном копчом. На 3*