Зора

34 ^

3 0 Р А

Те године 14. јануара кренем се за Вогезе, једне хладне вечерн. — ЈТепо време, говорпо сам у себи, набијајући капу на угаи, увијајући шал око врата покрив се добро огртачем. Био сам сам у колима, те сам према томе могао на тенане мислити о лову, у коме ћу и ја учествовати први пут у свом животу. Лов на курјака је слава ловачка! Како је „мој воз" ишао полако, баш као што сам хтео! Ну, после неког времена стигох и ја. Пријатељ Меније дочекао ме је раширених руку и преставпо ме целом друштву обећавајући ми задовољство за сутрашњпцу, приметивши одмах да су већ неколико курјака примећени у околини. — Само, ако време не попусти п снег буде двадесет ст; ако пак удари киша онда ћемо одустати од лова. Сутра рандеву у бараци Матијевој тачно у 8 часова. Знајте, господо ловци, да су прве награде за хајкаче и не мојте само пуцати ! Тако су разговаралп овп млади људи : сто Франака за главу курјака а двеста за главу курјачице! — 'Гако је, повикаше сви у глас. —- Жпвео наш председник! ■— Ето, видпш, рече ми Меније шта раде. После овога одосмо у његов стан, где нас је чекао сјајан ручак. У челу је седела г-ђа Меније. — Шта, г-ђица Матилда није ту ? Да није болесна? — Нпје, него данас је субота, а то је дан њене бабе и она по цео дан и ноћ проведе поред ње. Моја је мати доведе после службе недељом даснама доручкује. За време ручка приметио сам да г-ђа Меније није расположена, докје њен муж јео као људождер са свим миран. Кад донеше каву, поседосмо свп у фотеље с цигаретом у зубима и г-ђаМеније допусти нам да задимпмо салон а она узе свој вез. После кратког ћутања ја рекох:

— Драги моји, изгледа ми да вас нешто мучи ? — Да, промрмља Меније. — Ах, уздану његова госпођа, ако би хтели да нам будете судија, учинили би нам велику услугу. — Види се да ту има нечега?! — Има. Траже нам Матилду. — Да, па то је природно, а јелп то добар човек ? — Врло добар, рече живо г-ђа. — По твом мишљењу добар, али по моме не, рече њен муж. Ви познајете тог жутокљунца ! . . . Октав Мулен, који већ две годпне долази у Мартињи са својом тетком плп кумом, ја не знам ништа више . . . Реците, да ли је то погодан муж за моју кћер ? . . . . — У колико се сећам то је врло добар младић, плашљив али изврстан музичар, прави вештак на Флаути ! -— Зар није? повика г-ђа Менпје тријумфујући. Сем тога, господине, чувена Фамилија у Еперњеу, имање од једног мплијуна, у земљи, виногадима, шумама ! . . . — То свет само прича, промрмља опет Менпје. Са оним миразом, који ја дајем уз моју кћер могу ја наћи и бољег зета! — На послетку, драгп прпјатељу, он се допада Матилди, а како је она твоја кћи а ти тако јогунаст, ја видим да ће се то морати свршити што ће она отићи у манастир. — Ах, ја бих волео само да видим то! — Видећеш ти то, буди сигуран! — Тако ми имена, ви ћете ме истерати још пз куће! Да, мој драги, сгара мајка и кћи боре се против мене. — Оставите се извијања, јер ако допустите да вам ја то кажем, видећете да ће разлозп г-ђе Меније бити бољи но ваши. Види се, тај вам се младић не допада?. . . — Тако је. — За што ? — Не знам ни сам.... Ништа ми