Зора

344

3 0 Р л

— А.чи, то је право одбпјање! — Че,сајте, док преврнем лист ! — Ах, несрећни човече, мислите ли како ће му бнти тешко кад све то прочнта? — У толико ооље. — Спромах младић, молим вас не почињите ваше писмо с тим. — Не, не, и по хиљаду пута не. Ја нећу изменити ни једну реч. Слушајте наставак. „Моја кћи јејош млада за удају, али оно што не може оити сада биће лако онда кад Матилда ступи у двадесету годину. Чекајући, господине, час кад се то могне остварити, Г-ђа Меније и ја, бнћемо особито срећни увек, кад ваша г-ђнца тетка буде вољна, да вас прати п да нас обоје посетите. Агсо хоћете да мн учинпте особито задовољство учествујући у једно.м лову који ја приређујем, јавите мп а ја вам обећавам да ћу вас тачно известитп о времену депешом, јер ово рђаво време заставиће за сада лов. Надајући се, господпне, да ћете ускоро добити ово писмо, будите тако добри те изјавите моје највеће поштовање вашој г-ђици тетки и ви примите уверење мојих особитих осећања. Ж. Меиије —- Је ли добро? — Врло добро! — Ах, та то су две годпне мира. То ти је лепа илеја . . . За две годпне протећи ће много воде испод овог моста а време ће, може бити, учинити да ће Мулен остати само с једним крилом! .... * -* * Пошто је млади Октав примио писмо, упути своју захвалност Г-ну н Г-ђи Меније, примивши с великом почашћу да участвује у лову, молећи у исто време Г. Менијеа да му стави на расположење једну његову пушку и сав прпбор остали за лов. Да не би узнемиривао своју куму. нпје хтео ни да јој говори о то.ме. Од тога дана повраћен је мир у кућп, баба, мајка и кћи оставнли су оца Мени-

јеа на миру, захваљујућп му што нпје ствар покварена, а ја, као саветодавац, добпо сам велику важносг. Сви су гледалп да пријатно проведем ово рђаво време, које нас је везало за собу. На послетку зима стеже а једног лепог јутра кад устадосмо беше снег већ трпдесет ст. дебллше. На све стране свет је чистио снег. Отрчим одмах у телеграФ и јавим депешом младом Мулену: „лов утврћен за прекосутра, не гуоите нп минута." Снег је био јак, да би моглн одложити лов, али марш неће бити заморан. Решено је било да се иде и да се после лова вратпмо у Мартнњи, где ће нас чекати добра вечера о којој се брннуо г. Хенкен, закупник хотела, а у сјајној сали за ручавање, коју је устпио ловцпма сопственик г. Шапије. ГТозвате даме, требале су да нас ту дочекују а после вечере била је утврђена нгранка, с којом би завшили овај свечани дан. У очекивању, г-ђа Меније заменила нам је мале тањире великим а све у почаст младог Октава, којн је чекао воз већ од шест и по часова. Г-ђица Матилда, лепо очешљана а п иначе лепа имала је на себи гтлаву хаљпну и непрестано је улазила и излазила из куће, погледајићп на дуварни сахат; а сва би поцрвенила кад би је ко погледао боље. Ах, Боње, депеша из Епернеја! „Молим за извпњење, кума мп је болесна, долазим сутра првнм возом." — Ето, рекох ли ја да неће доћп тај херувим, повика г. Меннје којп је скрпвао у овом вицу задовољство; изговор му је сад ку.мпна болест! — Тако ћемо га п ми чекати ! — Али тата! . . . — Шта ћу . . . Рецимо баш и да пође тим возом нећс стићи овде у осам часова а сви међу тим, треба да смо у 8 часова.