Зора

А М А Д И Л

319

кује у овој прошлој години. Ако не ког рођака, или пријатеља или ког ближњег, — онда поизвесно какву слатку наду наше будућности, какву велику мисао наше душе или какву племениту симпатију нашега срца. Тетрога гтЦапШг е! поз т ПИз. — — Сагнем главу; на ново ме обузе она вртоглавица, што ме отера од куће. Познајем мотиве ових речи, та годинама носим се и борим са њима, па ми се очи ипак наводнише. Једна врло дебела и врло жалостивна госпођа погледа ме и чисто победоносно шапуће: — Ох, ох, ви шен! Да, врло много лепо говори тај попа . . . И ја имађах губитак један — али довољан за цео век; нећу га прежалити до смрти. Стара мајко моја . . . Дакле и ти си била само једна кап — и ништа више — једна кап што ју виор ветар истргну из сред сиња мора и која си за један тренут — само за један мали делић тога тренутка светлила на површини свога вечитог и бескрајног океана, заблистала на беломе зраку, па те после нестало да се више не вратиш. Већ не слушам проповедника. Мисли моје лутају тамо у снажном спољашњем свету. Неким новим познаницима обећах, да ћу са њима у друштву провести ово вече да поред пуне чаше а у веселом разговору испратимо стару и дочекамо нову годину. Али од тога неће бити ништа. Не могу данас да се веселим. Заклопих очи па се замислих . . . Сетих се где сам ја ово данас? Тако далеко од куће у страним земљама, у туђем народу. Па се сетих родитељскога огњишта тамо, доле, на далеком Југу у крилу легшх високим брдима опточених поморавских доли-

на. И сетих се оне мале собице у којој сам се родио и у којој је она умрла... Сад је у њој мир и мрак. Ништа се не чује у тишини сем тихог кекета шеталице на малом дуварском сату . . . Још који час па ће проћи и ова година као онај мехурић у бескрајном мору. Слатка стара мајко моја! Много ме боле срце, а ти ниси уза ме да ме уздижеш, да ме храбриш и да ме тешиш у овој великој непрекидној борби, где ме гони — гурка онај што је за мном. Па се сетим последњих речи њезиних, што ми их посла са самртничке постеље и што старе слабе хладне руке нису више биле кадре да доврше: „Остани ми сине увек онакав као што си био и до сада!" . . . Да останем исти . . . све исти. Па је ли то могуће у овој непрестаној безумној јурији света, где пада онај који би хтео стати и где је оно што је вечно — неразумљиво, па за то и досадно, те је с тога и бацају на страну . . . — — Проповедник ућута. Сви се дижу на ноге да приме благослов посланика Божијег, па се после окрену и полагано примичу вратима. Служба се Божја довршује. Стара је година прошла, наступила је нова! IV. Светина се разилази. Међу последњима остаде и она. Читаво се снопл.е просјачких руку пружапрема њој чим се појави на прагу. И она даје; даје много; усваки длан спусти по једну белу пару. У томе се заустави код једне мале групе па је гледа сетно. Мало као и да посрну, затим брзо и одрешито спусти руку ушпагте исвади два сјајна златника.