Зора

320

3 0 Р А

II хтедеих дати онима двема. Али се милосрдна рука заустави на по пута; јер је њено лепо благо око погледало у очи испијене, мрачне, жедне и жудне за осветом. Она се трже и нерешљиво остаде непомична пред оним двема бедним створењима. У томе јој се на округло раме спусти нека сува дрхтава рука па је ту стисну грчевито. Мора да је то била нека јака горка годинама нагомилавана и утајавана мржњакојом јој се у сред лица бацише речи: — Не треба. Амадил поче да дрхти. — Зашто ? — Не треба од тебе. — Ах, ти си . . . замуца Амадил суморно. — Да, да; ја сам, да како! настави она стара. — Знаш како се зовем ? — Име ми је Амадил, ако ако ниси знала. Да, Амадил, као и теби. Видиш, ова до мене, и то је Амадил. Сви ми то име водимо, јер он, знаш он га највише мплује, и ми јаднице, ми га задржасмо и дал.е, док трајемо. . . . — Бог ти дао ... — промуца Амадил — ево, узми. Просјакиња је и не слуша, већ настави: — Та то име означава наше сјајне дане, . . . задржаћемо га, задржаћемо га .... наше сјајне дане .... Они су били лепши него твоји данас ; ах . . . он је тада био млађи, гиздавији — теби остаде само развалина. — Узми, узми. — Држ. Чувај твоје злато, требаће ти, ако већ не чуваш своју лепоту. Амадил тихо врисну и зажмири. У једном тренутку као да су јој кроз главу прелетеле слике читавих десе-

тина година, док се мисао не заустави овде. Брзо скупи огртач на себи који је досада кокетно намештен висио и лепршао се на раменима јој, па похита доле. Просјакиња још виче за њом, чисто крешти како је обладала љутина : — Не треба од тебе; ти си нас изгурала; због тебе смо ту. Боље је да чуваш, остарео ти је голубан. И као да је њен сопствени глас све већма надражује, надвикује и све околне којп је утишавају: — Ти рито, ти рито! Лакеј скочио с бока па као пре отворив вратанца снисходлшво чека. Али Амадил не улази; оштро га ослови: — Нећу. Идите кући. Слуга је погледа понизном радозналошћу: — Зар нећете, Милостива, данас? .... — Ни данас, ни после — одговори она кратко па пође. Лакеј се осмехне као да познаје овај тон. Поздрави је па скокне натраг на бок. Амадил се пак упутила поред цркве у отменој црној кадиФастој хаљини по меком белом снегу несравњено лепо и умилна. Шапућући: — Ни данас; нп сутра, ни никада.

Светина се већ разишла; просјаци отклецаше. Задивљени кочијаш оде с колима чији су углачани точкови једва чујно шкрипели по танком снегу. Вреве, хуке нестаде. Али сада тороњски саг поче полагано да избија час седам, затим је звонар испраћао дан. У ноћи још је сетнији звук звона, који својим тупим озбиљним гласом као да све једнако понављају реченицу: