Зора

390

3 0 р а

по варошима на својим колима да бирају девојке — кћери хероја. На једној греди у сали висиојеједан говеђи бут. Варошки Старци беху послали Певачу ноћну стражу из почасти. Он се веома радовао овакој пажњи и дуг уздах оте му се из груди. Он скиде своју хаљину у којој беше неколико чесна бела лука, Која су остала од његове вечере. Од егејског краља беше добио један скупоцен камен, који је пао с неба и имађаше у себи гвожђа. Ну овај камен не могаше употребити за врх свога копља, јер беше мали. Извади из хаљине још један камичак, који је нашао на путу, којп, кад га човек посматра с једне стране, преставља слику човечије главе. Старац га узе у руке и, показујући га Меланти, рече: — Жено, види како овај камичак личи на Пакоросу ковача, тојеВожије, кад је сличност у оволиком степену. Кад му стара Меланта опра ноге и опрости га прашине, он скиде бут и поче га дерати. Не остављајући никад женама и деци да се брину о обеду а и по примеру краљева, он је кувао јело сам. Док он дераше бут, Мелента подстицаше ватру на огњишту и дуваше на суве гранчице, док их пламен не ухватп„ Пламен играше на огњишту и Старац баци на жар исечено месо и преврташе га бронзаном виљушком. Седећп на петама, удисаше опори дим, који испунн салу и очи му засузише, али он не беше љут, јер оволики дим беше знак обилатости у његовој кући. Како које парче беше печено он га доносаше усгима и жвакаше ћутећи. Стара Меланта стајаше крај њега и тоцијаше му црно впно у земљану чашу, која беше као и она, што је Сгарац принео Боговима као жртву. Кад утиша глад и жеђ, Старац запита да ли је све добро у кући и у штали.

За тим распитиваше о изатканом лану, о сиру, којп је још под котуром, о зрелим маслинама, које су у преси, па рачунајући да је сиромах рече: „јунаци хране у својим ливадама џелепе волова н јуница. Они имају јаке и лепе робове; врата њихових кућа су од слонове кости и туча а столовм претрпани златним пехарима. Крепост њихова снажп се у богаству до краја њиховог века". „Док сам био млад изједначавао сам се с некима у храбрости, али сад немам: ни коња ни кола па ни јаког оружја да би се могао мерити с њима у борби и да би могао задобитп златне троношце и лепе жене. Онај, који се бори пешке са слабим оружјем не може савладати много неприља, пошто и он зазире од смрти. Па и кад сам се борио под зидовима какве вароши у маси туђих слугу, нисам нпкада однео богату пљачку. Стара Меланта рече: — Рат даје људима богатства а и одузима им их. Мој отац Кифос имао је у Милати палату п многобројна стада, али добро наоружани људи одузели су му све, њега убили, мене одвели као ропкињу, али ме ни.су злостављали, јер бејах тада још млада. Господари су ме увек леие примали и ја никад нисам ни у чему оскудевала. „Ти си ми последњи господар, али и најсиромашнији. Она изговори све ово равнодушно. Старац јој одговори: — Меланто, тп не можеш никад зажалити на мене, јер сам ја с тобом увек благо поступао. Не пребацуј ми што нисам имао никада велико богатство, јер они, којп праве кола имају лепе користи од тога, врачари пак примају велике поклоне, а живот певача је — мучан живот ! Меланта рече: — Живот је многим људима тежак. Она изађе тешко из куће да тражи са својом снахом дрва. То беше баш у оно доба дана, кад