Зора

394

3 0 Р А

тпо Пенелопу, која је одбијала многобројне просце и да је по казни Богова лутао без одмора по свету с веслом о рамену. Ојнеус му рече: — Ја сам у мојим путовањнма сазнао да је Одисеј погинуо од руке свога спна. Док су ови разговарали, Межес је делио говеђину гостима и пред сваког оставио одређено парче: Ојнеус му се захвали рекав: •— Межесу, види се да си навигсао да дајеш овако сјајне гозбе. Волови Межесови хране се мирисном травом, која расте на падинама планина. Њихово је месо тако укусно да се јунаци не би могли наситити. Пошто Межес поче да служи вином, то се гозба продужи. Нико не имађаше пријатнију успомену ма какву сјајнију гозбу од ове. Сунце већ тоњаше дубоко у море, кад говедари, који чувају џелепе Межесове дођоше да и они узму удела у гозби. Межес их је частио, пошто су нахранили стоку и то не немарно као просте говедаре, већ као јунаке наоружане тучним копљима и оклопима којима су се бранили од напада азијских народа. Они изгледаху као прави јунацп и краљеви, изједначавајући се с њима и у храбрости. Двојица беху главни говедари: Пејрос и Тоас, које господар рачунаше као најхрабрије и најинтелигентније. Заиста могао је човек видети два врло лепа човека. Межес их позва да дођу до огњишта, на им даде вина и меса колпко хтедоше. То у осталом и беху највећп заштитници његових добара. Ојнеус гледајући их и дпвећи им се, рече свом домаћину: — Ннсам видео никад људе с таковим мишицама и бутинама и тако лепо скројене, као што су твојп говедарп. Межес тада пзбацн -нешто неразборито, а то је: — Пејрос је јачи у борби, а Тоас У — трци.

Оба говедара чувши ово погледаше се мрко и Тоас рече Пејросу: — Пи у здравље господарево, кад вели да си бољи од мене у борби. Пејрос љут одврати му: — Ја ласкам себи, да ћу те победити. Шго се тиче трке, ту ти уступам као што и господар велп, јер није чудо кад ти имаш јеленско срце да имаш и његове ноге. Мудри Ојнеус умеша се у преппрку и стиша их. Он им псприча неколике фабуле у којима им представи опасности од свађе на гозбама. Кад се свађа стпша Межес рече старцу: — Пријатељу, певпј нам о гњеву Ахиловом и скупу Краљева. Старац удесив своју лиру поче да пева. Јаки узвици излетаху из његових груди, свп гости ућуташе да чују речи, које оживљавају успомене на прошлост. Многи мишљаху, чудновато, да тако стар човек и изнурен годинама као виноградски чокот, који не носи више нп лишћа ни плода, даје тако јаке гласове. Они нису знали да вино и навика за певањем позајмљују певачу снагу, која му покреће жпле п крепи нерве. Жагор од похвала подиже се као звиждање бесног зефира у шуми. Али уједан мах препнрка говедара, која беше за неко време престала—отпоче. Угрејани вином изазиваху један другог на борбу и трку. Нјихови беснп узвици покрише Певачев глас, којп се више не могаше чути, и ако се снроги Старац упињаше из све снаге и удараше јаче у лпру. Говедарп предвођени Пејросом п Тоасом ппјани гроктаху као свиње. Они одавна већ беху подељени у две партије према својим главарпма. — Псето продера се Тоас п удари Пејроса песницом по лпцу, коме нагло удари крв на нос и на уста. Пејрос удари Тоаса у прса и овај паде.