Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

409

ше два пјевача, који удараху уз тамбурице и гласно пјеваху : У нашега сусједа. Весела је бесједа! Један риђ пјевач наже се Прстену: — Петп један,одкакоје твој кнез у тамници — пришапта му он, ударајући у тамбурицу. — Све сам дознао. Сјутра је казна.

У оној је тамници према Маљутиној кући. Са које ћемо стране запалити Слободу? — Ено са оне! рече Прстен, и махну главом на једну страну. Риђи пјевач продужи тамбурати, окрену се од Прстена, па као да с њиме није ни говорио, опет гласно запјева: У нашега сусједа Весела је бесједа! 1ЋЕ СЕ)

ОцЈЕНЕ I Моје еимпатије. Књижевне слике и студије. Коло II. Написао Марко Цар. У Мостару, издање и штампа књижарнице Пахер и Кисића 1897. Писати под овим насловом врло је срећна мисао, прво због тога што се у опште најлепше и најбоље пише о стварима које човек воли, п друго што сам наслов књиге пружа писцу извесне слободе, које обично, у предметима ове врсте, не могу да се имају. Слободан од свију веза, писац може на тај начин да нас води онамо, куда га одиста вуку његове симпатпје, п да, не обазирућп сенинакаква правила, ни на какве литерарне норме, без зазора казује оно, што мисли да треба да каже. Не кријем да ја лично необично волим тај начин, једини по моме мишљењу, који допушта разноврстност предмета и потпуну слободу казивања.Пскреност, најлепша и најређа особпна критичара, добива се само по ту цену, а то свакако нп.је скупо плаћено, тим пре, што суппсцу онда потпуно одрешене руке и што оквир у коме се креће постаје толико простран, да има места и за оне контрадикЦ"Ј е У У К У С У, које су обична последица многог чптања и чистог, самосталног осећања лепог ууметности. Не треба мислити, да се тиме критичар понижава и да постаје обичан литерарнп дилетант; разлика између њега и дплетанта тако је велика и тако битна, да баш и кад су им слични начини рада, суштина њихових Функција отклања опасност да се помешају.

ПРИКАЗИ Жао ми је и криво што се г. Цар није користио свима слободама, накојеје имао права. Место да као оно легендарно лице из Шекспирове познате чаробне комедије купп по шуми цвеће, које му се допада, он се сам, у пркос наслову и тенденцијп целе књиге, спутао извесним принципима, утврђеним још у напред, и извесним етичким и естетичким погледпма „које је заносно усвојио, с разлога или без разлога" као што сам на једном месту каже. Отуда му је књига, покрај све разноврстностп материјала, монотона; отуда очевидан напор да се оно што није у складу и што јеваљало тако и оставити, у склад доведе; отуда, лутања и недоумице, које показују колика је велика разлшса између онога што он као обичан читалац коли и онога што као критичар мора да гзоли. Говорећи о Војиславу, сам вели: „Додуше кад бих хтно да унутрашњи нагон послушам, ја бих морао да одлучно протпв те његове једностраности устанем. Али с друге стране, као критичар, (дакле као појетпчар) морам да умјетнику допустпм потпуну слободу акције." Отуда најпосле и стална потреба да дели у разделе и подразделе, да ствара групе с извесним представницима на челу и већим бројем ситнијих имена у позаднини, да прави тзв. поређења (гарргосћететЉ) између појединих група и личности. Не знам залуднијег посла у литерарној крптици од тих класификација. Јер, поговора нема, све су, све су погрешне. Лирску поезију, на пример, г. Цар дели на поезију у којој превлађује осећај а поезпју у којој превла-