Зора

410

3 0 Р А

ђује опсервација; приповедаче дели на две велике групе, једне који полазе од идеје и друге који полазе од каквог факта. Кад би баш ове овако апсолутне поделе и биле тачне, какве нам је користи од њих? А штете има, то је извесно. Ако ништа друго, а оно би се избегле овакве педантске класификације: Змај није раван Шелеју, Пушкину, ни Леопардији, али се достојно може споменути уз једног Мисеа, Вордсворта или Пратија. Ја лично не марим те класификације и та поређења. Изгледа ми, — а признајем да се можда и варам — да се често иза тобожње начитаностп крије сиромаштво у идејама и у осећању; изгледа ми, да г. Цар све то ради само с тога, што није кадар да свестрано разуме дотичног писца: да би га боље појмио њему је потребно да га стави у један оквир и да га приближи каквој групи. Ево једног ситног примера за то: кад говори о Војиславу и нарочито о његовој патриотској поезији он није у стању да се отресе поређења са Кардучијем. Кардучи је за њега представник и најбоља инкарнација те врсте поезпје; полазећп с те тачке он суди Војиславу, добар је у толшсо у колико му се приближава, не ваља, чим се од њега одваја. Није ми ваљда ни потребно наглашавати колико је тај начин погрешан; у таквом поређењу губп се персоналитет уметника о коме је реч; мане, које можда има, потенцирају се, а све се добре стране губе. Свему је канда томе узрок то, што г. Цар, кад чита, и нехотице прави та литерарна поређења, као човек којп чита с намером да доцније о томе ппше. Колпко треба жалити за онпм старинским начином читања, без икаквих реминисценција, без икаквих литерарних примеса! Читати и заборавити у томе тренутку све друго што се око вас збива; читати и пустити имагинацији на вољу да лута где јој је драго; оставити на страну све друго и заборавптп на све. Такво читање је специјалан дар и специјална вештина, не научи је ко год хоће, али је срећан онај који је има. Бпло да говори о лирској поезији, било о приповетци, о политици или о литерарној критици, било најпосле о драмској уметности, г. Цар, као год и један од оних о којима у својој књизи пише, „не бави се књижевношћу као више мање даровит вештак, него у њој назире неку

друштвену мисију коју врши с највећом савесношћу." Као год и Мелхиор де Вогие, на кога се односе ове речи, и он је вољан да своју списатељску вештину стави у службу извесних моралних идеја, које сматра као корисне по човечанство. Лругим речима госп. Цар улази у ону стару препирку која постоји од како постоји литерарна критика у опште, и одлучно стаје против оних, који заступају теорију <1е Гагк роиг Гагк. Он на једном месту категорички изјављује: „Јест, ја сам потпуно увјерен, да умјетност није сама себи сврха." На жалост, он нам нигде не каже заштојеикако стекао то уверење. Истина, он вели, да „кад би умјетност ту мисао заступала (то јест била сама себи сврха)не би достојна била људске благодарности, нити би у историји просвјете оно мјесто заузимала, које заузимље." Ово не значи ништа, те није кадро разуверити нас, који, можда, друкчије мислимо. Моли.м да ме нико погрешно не разуме; није ми намера да улазим у ово питање, нити мислим да ломим мојега копља на мегдану, на. коме већ толика друга поломљена копља леже, али баш зато што знам, да се најсилније верују ствари, чпје се све стране не познају довољно, хгео бих да начиним неколико обичних напомена, не да разуверавам, нити да преобраћам, већ само да подстакнем на размишљање оне, који, можда, у том питању још немају својега мишљења. Ла ли одпста уметност само у толико вреди, у тсолико има важности по развитак људске просвете? Не бих рекао, јер сам уверен да и покрај Молијеровог Тиартифа, има и дан данашњи псто толико хппокрпта колико и пре двеста година, и тврдица, и глупака, и лакоумног света. Знам псто тако, да и покрај Шекспировог Отела има и данас љубоморног света, и властољубаца, и интриганата. Ја лично давно сам с тим начисто: нико није постао бољи зато што је гледао како се на позорници шпбају пороци, или што је читао по романима како се неваљаство кажњива, а награђује врлина. Зар то исто не доказује и тај факт што дидактичка литература никако до сад није могла да створи једно ремек-дело ? Па онда, зар се морални појмови за које аутор пледира не мењају с местом и с временом? Зар тенденција у опште не стоји у очитој опреци са сваким слободним полетом пмагин.ације ка лепоме? И, најпосле, ако је