Зора

КАКО СИ МИ ДИВНА

385

Лион, 3/У. 1897.

У забораву вечног незадовољства, сумње и ваја, Далеко од светске вреве, од мисли пуних очаја. У грлењу б' и миловању твоме проводио дане, Видајућ'ожељке срца свога и душе своје претешке ране. У теби лежи и срећа моја, утеха, спас и рај, У љубави твојој свима горчинама мојима је крај, Јер ти си и небо и сунце моје, моје све и сва, Ти си друго моје ја — ал' од мене мого си боља!

Б. Брђ.

ЈАот три долитве.

818

[ : анас не онваЈу више она чу^јШрЈдеса, која нам Свето Писмо старога завјета јавља из живота Х' Аврамова, Исакова, Мојсијева и Ј многих других војвода, судија и пророка, који у највећој својој нужди и невољи, где не знаше више како да се помогну, како свој, њима поверени, народ из беде и опасности да изведу, обраћаше се у сну или на јави, непосредно Господу Богу, и Господих јеудостојио личними усменим разговором и даваше им очинског савета, шта и како у спас њему оданог и верног народа да раде. Ми би чисто рекли, да је тај саобраћај са Свевишњим могућан био, док Израелићани беху у свом детињству, као и данас што родитељи, а особито мајка, чува и штити и поучава своје нејако чедо, докле год не дорасте телом и умом. Ми данас лучом наука до тог ступња духовног развитка и светлости приспесмо, да се разговарамо на далеко муњевинском снагом. Тисућа километара раздалеко један од другог, жицом се усмено разговарају. Паром јуримо на површини земље наше. Ватамо чак човечји глас и говор на осетљиве плоче, где се тај

глас у опну воска упије и јавља све то још после стотине година истим гласом: шта је тај и тај знаменит човек говорио. Међер је човечанство посредовањем науке сазрело, и Господ Бог неналази за нужно, да лично и непосредно с нами опћи. Наш се је дух развијао и охрабрио у тој мери, да уме да расуди: шта је добро и шта зло ; да се држи добрих дела; да има веру и поуздање у Бога; да се влада по Христовој науци; да је праведан, поштен; да љуби своје ближње; да се чува од сваког зла. Наш ум, и наш разум треба сад да нас руководи у сваком случају живота нашег. Ми смо створени, да будемо и да радимо на општу корист;дасмо човечанству, где год можемо, и ближњему своме у помоћи, а не на зло и штету његову. Чујмо само, како нас учи друга књига Мојсијева, глава 23. стих први: „Не износи лажнијех гласова; не пристај с безбожником да свједочиш криво. Не иди са множином на зло, и не говори на суду, поводећи се за већим бројем, да се изврне правда. Сиромаху у парници њего-