Зора

388

3 О Р А

_ВЕ РУЖЕ, Август Бекер. —

од зеленом врбом иза града Седеле су две женскпње само: Ледна стара, друга врло млада, Кад сам једном пролазио тамо.

Тад сам им'о два ружина цветгса, Једна ружа бејаше увела, Али друга по лепотн ретка, Мирисава, свежа и весела. И ја бацих обе руже моје Зампшљенпм женама у крило, Па шетање зауставих своје И зачуђен видех шта се збило: У Београду.

Она ружа, што је свежост респ, Старој жени пала је у део, А младој пак — случајно се деси Она друга, ма да нисам хтео. Нека сета обема завлада Услед овог мога малог дара; Јер на старост сетила се млада, А на своју младост опет стара. Никола Богосављевик

1

ЕВАЧ ИЗ

ИМЕЈЕ

од Анатола Франса.

§<-шао је стазом, која вођаше дуж једнога брежулжа. Чело му беше

избраздано дубоким борама, а око № главе имађаше црвен ланени завој. На слепим очима играху коврџице беле косе покренуте мајским ветром. Горња хаљина и ноге беху исте боје као и пут по коме иђаше и луташе већ неколико година. О рамену му је висила лира. Звали су га Старац и Певач, а примао је п име од деце, коју је поучавао у музици и певању. Они му дадоше име Слепац, јер на његове зенице, које од старости беху ослабиле падаху капци надувени и црвени од дима са огњишта, где је обично седео и певао уз лиру. Али ипак он није био у вечитом мраку, а при-

чало се Је да он види чак и оно што други не могу видети. Већ дуго времена шета он од вароши до вароши, и сад га ево, пошто је певао целог дана код краља од Егеја, где се враћа кући, чији се кров впди још из далека. Пошто је целу ноћ путовао без одмора, он спази у расвитку зоре белу Кимеју, своју постојбину. Праћен својим псом а наслањајућп се на свој штап повијени, ишао јеполакодигнуте главе. Беше му остало још толико снаге, да се могаше спустити путем у долину. Сунце, које се у тај мах појављиваше иза азисјких планина, бојадисаше ружпчастом светлошћу лаке небесне облаке и окрајке растуренпх острва по мору. Обала се сва блисташе, али брежуљцн оки-