Зора

3 0 Р А

Срба у Босни и Херцеговини, имајући намјеру да рати и прегази Црну Гору, Зупчани на позив турске власти, у прољеће те године, донесу нешто од о.ружја на зборно мјесто код Петковице да га предаду Турцима, који тога ради бијаху дошли на тај збор. Обично су одређиване аге за тај посао, јер знаду оружје својих чивчија, да га не би крили. Јово Спајић имао је најљепши џеФердар у Зупцима. За њ су знали и Требињци, те га није могао сакрити. Оно оружја, што су Зупчани донијели, било је прислоњено уз цркву по братствима. Спајићев је џеФердар одвајао од свијех других. Док су се аге прегшрале са Зупчанима око оружја да га нијесу цијела донијели, дотле Спајићев ага, Диздаревић, одвоји на страну тај џеФердар да га задржи себи. То храброга Јова Спајића заболи; па скочи, узме свој џеФердар и викне: „Ко ће са мном, нека иде за мном! Не да.и џефердј . дара док ми је на раменима глава !" — Опали џеФердар и отиде кући. Зупчани сви одједанак скоче, узму своје оружје и разиђу се својим кућама. Турци(аге)смотају лике на опанке и врате се празнијех руку у Требиње. То је прави почетак херцеговачкога познатога устанка од 1852. г. Зупчани су знали да се на томе неће проћи, па се опет скупе код Петковице, и једногласно закључе да нико од Зубаца не иде Турцима, и да их не пуште међу се, поставивши своје поуздане стражаре по висовима између Зубаца и Требиња, и тијем затворе пут из Требиња у Суторину на мору, код Херцег-Новога. Из Требиња су на Зупце два пута: један од западне стране уз брдо Драчу; други од сјеверне стране преко Арсланагића моста на Треби-

шњици (од града уз ријеку око 5 клм.) Пз Зубаца је с Граба до Суторине један пут. Од њега се одваја на Бјелотини једна путања на лијево у Крушевицу,и једна још мало напријед у Сврчуге. Ту је нај јужнија граница између Херцеговине и Херцег-Новске околице. Главни пут води кроз Драчевицу правце к Суторини. Суторину је добила Турска на јужној страни кад и Клек на сјеверној Дубровачке Републике на Карловачком миру 1699. год. Република је управо молила да Турска заузме та два изласка из Херцеговине на море да је сачува од грамжљивости неситијех Млетака. * -* * Зупчани тада још (1852. год.) бијаху у завади и крвнини с Црногорцима; ваљало им је дакле измирити се с њима да би имали поуздано заплеће и потпору у невољи. Изберу неколика главара познатија, међу којима је био први Јово Спајић, да посрсдовањем војводе граховскога, Јакова Даковића, умоле црногорскога кнеза Данила за измирење с Црногорцима и за помоћ у борби против Турака. Кнез Данило, који имађаше широк поглед и велике идеје, одлично прими зубачке главаре (делегате); нареди измирење да се у тој години изврши по народном обичају (крвно коло); посоколи их и обећа помоћ у борби против Турака. * * * Лука Вукаловић, тада још млад, занатом трикар у Херцег-Новом, кад чу шта су Зупчани закључили, и шта им је кнез Данило обећао, напусти занат и врати се међу братство на Зупце да се бори за народно ослобођење. Вукаловић је у свему херцеговачки тип : висок, плећаст, главз 2 * ^83ЕШ№