Зора

МУХАМЕД II. ОСВАЈАЧ

није могло повући, а који километар далеко бацаху зрна од 1200 фуната тежине. И Грци скоро пуна два мјеееца држаху се и очекиваху помоћ, доксеједног дана, 0. маја, не сурваше дивне куле цариградске и-,не падоше стијене пред завредником правовјернијех", који на бијесном хату, појури преко лешева, међу којима је лежао и пошљедни Константин ХП-ти. И јурнувши кроз вратасв. Романа, дође у цркву св. Софије, са чије говорнице његовхоџа запјева побожне суре из Корана, проглашујући храм хришћански у богомољу мусломанску. Снови његови бјеху остварени и он је кривом својом димишћијом отворио себи пут, куд га је живи занос носио: Кључ Европе бјеше у рукама младог потомка Оркановог, који бјеше тек у двадесет и четвртој години! IV. На тихом залијеву Тиренског Мора, била је у том добу доста јака и моћна република Ђенона а на истоку од њејош моћнија Мљеци , прва на челу са својим подестом, а друга с ду±дол>. Грдне лађе њихове пловиле су по цијелом Средиземном мору, сабирајући великом трговином све благо и злато богатог југа и истока. Невјешти и немоћни потомци Михајила III. Палеолога, нису ни могли ни знали, да се од овијех вјештијех и јуначкијех републичица заштите, те богатство и Ђенове и Мљетака увећа се богаством острва по Архипелагу, које ове присвоје и колонишу. Али када је Мухамед II. освојио и Мореју и оборио грчко Трапезунтско царство на обали Црног Мора, гдје владаше цар Давид Комнен, (који са седам синова погину, не хотећи прегорјети вјеру својих отаца) није испуштао ни онда из ока богату Ђенову и раскошне Мљетке, једну на западу, а другу на истоку Апенинског Полуострва. И Италија је искусила силног гхобједиоца у великом Мухамеду П-гом, јер велики

су порази, које је велики Гази-Султан учинио над неким државицама некад неизмјерног и великог царства римског. Отранто у Доњој Италији освоји 1480. г. и заузме Негропонт и Лемнос од Мљечана и најпослије их присили на један сраман мир! . . . Као Цариград и Трапезунт под немоћним Палеологовићима, тако и Молдавија под несретним потомцима Мирчиним, ттане под ћорду Абулфате. Но још 1454. падоше посланици на двор Ђурђа Смедеревца и донесоше ову поруку Мухамедову: „Србијом је, по ираву признатом од стране османлијских султана, владала династија Лазарева(Лаз-Оглије). .Пошљедни је представник те династије преминуо у лицу деспота Стјепана Лазаревића, сина Лазарева. Деспот Ђорђе није Лаз-Оглије, већ је Вук-Оглије. Право Ђорђа Вук-Оглије да влада земљом Лаз-Оглије није ни мало јасно падишаху. За њега је јасно да османлијска династија има нека права на ту земљу, јер с династијом ЛазОглија бјеше у женидбеним везама. Свакако султану та земља треба. Он је од деспота тражп. Пристане ли овај да му је на лијеп начин уступи, онда му султан даје на мирно уживање стар^ земље ВукОглијеве (т. ј. Косовску равницу с Приштином) и још варош Софију. Не пристане ли, ондајетим самим са стране падишаха навијештен Србији рат..." Али и не чекајући Ђурђевог одговора освануше на српском земљишту једног дана силне чете цариградског освајача, какве се никад прије не дигоше на Србију. Но и послије јуначких и дугих отпора, најпослије 50.000 људи постали су њихово робље од којих 4000 као робови буду насељени у околици освојеног Цариграда, а друго распродано у робље по Сирији, Египту и т. д. Наскоро за Србијом, затим за Морејом, Влашком и Трапезунтом, сурвало се и крваво пријестоље босанских краљева 1403. — Босна, под пошљедњим својим краљем Стеваном Томашевићем, убијцом и ципијом, буде такођер освојена. Краљ Стјепан