Зора

3 0 Р А

33

К Н Е 3 С Р Е Б Р II И Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава Иванишевићева. (НАСТАВАК)

Глава XXI. V и н д

И °в бјеше уморио цара Јована, и *~*он оде у своју собу за спавање ранмје него обично. ]{ њему уљезе Маљута и донесе кључе одтамнице. Он извијести цара, да ништа нема ванредно нова, само да је Сребрни признао, да је бранио Морозова, убио 7 опричника, а Вјаземском главу расијекао. —. Али —- продужи Маљута — он не ће да призна, да је против тебе радио, нити хоће шта да каже о Морозову. Послије јутрење ћемо га промучити и испитивати, па ако и тад ништа не каже, не вриједи с њиме дуљити, него одмах да га казнимо. Јован ништа не одговори. К њима уљезе стара помајка Онуфревна. — Баћушка —• рече она — јутрос си послао овамо два слијепца, да ти прпчају, шта ли; онп чекају у ходнику. Цар се сјетп и нареди, да се уведу у собу. — Познајеш ли их ти ? упита Онуфревна. — А што? — Ама, јесу ли они заиста слијепи? — Како ? рече Јован, и одмах поче да сумња. — Слушај ме, баћЈ'шка — рече му помајка — чувај се ти њих; чини ми се, да нпјесу добри људп. Послушај тп мене, стару луду, чувај се! — Шта знадеш о њима, говори! рече Јован. — Не питај ме, баћушка. Оно што знам не да се ријечима одговорити. Осјећам да нпјесу добри људи, а зашто, не питај. Коме сам год до сад рекла, да се чува, погодила сам. Да ме и твоја покојна мајка слушала, боље би прошла.

Маљута је са страхом погледа. — А шта ме ти гледаш ? рече Онуфревна. Ти само невине кољеш, а рђава човјека не знаш познати. Гадно риђе псето! — Господару, викну Маљута, дозволп ми да их ја испитам. Одмах ћу дознати ко су и како су, и ко их је послао. — Није потреба — рече Јован — ја ћу их сам искушати. Гдје су. — Ето их ту у ходнику — рече ОнуФревна. — Дај ми, Маљута, моју ноћну хаљину, па ти као бајаги отиђн кући, а кад онн уљегну врати се, па, са још неколинпном, чекај иза врата. Ако ја викнем одмах утрчите, и ухватите их. ОнуФревна, дај ми штап. Цар навуче хаљину, поврх ње црни стихар, и леже на постељу. Крај себе метну свој оштри штап, којнм је неколико дана прпје распарао ногу посланику кнеза Курбскога. — Сад нека улазе! нареди он. Маљута метну кључе под царево узгавље, п изиђе са Онуфревном. Соба царева бјеше освијетл>ена блиједом свјетлошћу; кандила пред иконама слабо гораху. Цар, лежаше, а лице му исказиваше велики умор. — Улазите, убоги — рече им помајка — рекао је цар. Прстен и Коршун бојажљнво уљегоше, тромо помичући ноге и пипкајући око себе рукама. ГТрстенједним брзим погледомпремјери сву собу: на лијевој странп до врата бјеше царева постеља, а до ње прозор, који се никад није капцима затварао, јер је цар волио да прве сунчане зраке допру у његову собу. Сада кроз прозор извириваше мјесец и играше се по собп својом сребрном свјетлошћу.