Зора

6 РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

— Једа 1 ) што ново ? — пита Муј-ага, пошто је неколико пута кашљуцнуо. — Има, има јакако, — вели Јусуфага. —- А шта је? — запиташе сви, па упиљише очима у њега. — Данас ми причају, да ће доћ' некакав нов мулазим... Он је Туркуша, ама веле да је кршан и да је плахо зенђил 2 ). — Ама, дина ти ? — Јес'дина ми... То сам чуо... Сви оборише главе и ушутише. Сваки задимио из чибука, па ти се чини, да ни о чем другоме и не мисли... Махмут-ага два три пут }'зви обрвама и хтједе нешто да каже, ама се опет уздржа, те не рече ни ријечи. Муј-ага отра рукавом нос и поглади се по бради, а Јусуф-ага, пошто је отурио чибук од себе, погледа по њима и поче да говори даље: — Ја... Па он сад долази у туђ свит, па ће му бит' необично . .. Вего ми треба да га липо дочекамо к'о најбаскинлијег доста и пријатеља.. Сви ћемо липо с њиме, док се обикне ... И он је к'о и ми — Турске вире . . . Муј-ага још један пут отра нос, затим добро прокомеша раменима, па изрече: — И ја тако велим . . . Џанум кад је наш, треба да га примимо. — Јакако, — дочекаше сви као из пушке. — Таман, — рече ЈусуФ-ага, то је све липо и добро. Ама сад треба један да га ирими у своју кућу. Сви ушутише. Изгледало је, као да нијесу добро чули ове ријечи, па због тога не знаду, шта би одговорили. ') И.ма ли? 2 ) богат.

— Шта велите? — запита опет Јусуф-ага. — Ја би га примио, ама ми кућа тисна, а, валахи, нема му ко ни изметоват'... Оно моје дите не може... — рече Махмут-ага. — И ја би га примио, ама у мене пуно дице, па он неће моћ' слушат' галаму, — додаде Салих-ага. — А у мене нема јоргана, ни душека, ни ништа што треба за њега, — избаци Муј-ага. ЈусуФ-ага само погледа по њима, па се ухвати за браду и поче је гладити. Затим се мало замисли, па онда диже главу. — Е ја ћу га примит', — рече, — кад ви не можете, ја бели могу. Ама барем и ви ћете покаткад зовнут' на ручак и на вечеру. — Пеке еФендум. Хоћемо! — дочекаше сви. На томе се и свршило. Попили су по двије три кахве, запалили су неколико пута на чибук, па прешли на други разговор. Ноћ се бијаше у велике спустила, кад су се растајали и сваки је био потпуно весео и задовољан.

Једнога дана дође млади мулазим уМостар.Име му Ибрахим-бег. Лијеп младић, какав се само замислити може. Кршан, јуначан, поносит као да је од кољена прослављенога јунака Тзерђелез Алије. Његове очи, црне и велике, стријељале су човјека погледом; нос прав и шиљаст, а испод њега избили мали, црни брчићи; коса црна као угљен, ошишана на кратко; браде није носио, него је био сасвим избријан. Кад се он први пут појавио пред нашијем агама, стали су они као укочени и забленуто гледали у њега. Чинило им се, да у животу никад ништа љепше не виђоше. Тек кад