Зора

8

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО.

сјели за ручак... При ручку је Ибрахим-бег већином шутио, а Махмутага је једнако говорио, то о овоме то о ономе, онако преко залогаја. Наравно да се тај разговор није могао свршити, а да он не исприча нешто из свога живота, с чиме би задобио већу важност у очима Ибрахим-бега. Пошто је отро уста чевром и превукао рукавом преко бркова, поче да се тужи, како сви младићи, што су се данас опасали снагом, нијесу ништа него сами зечеви, што не смију честито ни погледати у душманина, а камо ли му на мејдан изаћи. —• А ја сам једном дочек'о десеторицу, — рече. — Пош'о ја у Невесиње, кад ме, еФендум бенум, у Бишини дочекаше хајдуци. Бир 1 ) сам их поглед'о, одмах сам виђ'о да их' има десет... И они ти липо приФатише за ноже, па како ће пут мене. „Оканите се ћорава посла!" довикнух ја. Ама хич! Они ни хабера, него ми се баш примичу ... А ја ти. се, еФендум бенум, ражљутих, па само што исуках сабл^у.... И нијесам. три пут махн'о око себе, кад све леже мртво к'о овце на касапници. Ибрахим-бег га само погледа, али не рече ништа. По томе се могло познати, да потпуно не вјерује у Махмут-агано причање. Но, по његовој срећи, Махмут-ага не бијаше то примјетио. Он се занио својом причом, па све сијева очима и удара руком, као да збиља кидисаје на каквога душманина. Тек пошто се са свим умирио, погледа отвореније у Ибрахим-бега и запита га: — Хе, зар то није јуначки ? — Јуначки, — потврди Ибрахимбег као од биједе. Махмут-ага се сада поносно ис') Чим

прси и запали чибук. Затим потеже машице иза силаха, па њима извади из дагаре ватре и припали. Међутим је једнако испод ока посматрао Ибрахим-бега, да види: гледа ли га и чуди ли му се? Но Нбрахим-биг бијаше оборио главу, па нити гдје гледа, нити што говори. Махмут-аги се ово већ није допало, те поче да прича о другим стварима, које су биле још крупње, те се због тога још више одушевљавао и заносио у причању. Једва једном учини хму се, да је говорио доста, па обори главу и поче да гледа у шаре на ћилиму. А Ибрахим-бег се диже и рече, да је кријеме поласку. — Па ди ћеш ? — запита га Махмут-ага, — Сиди још. — Доста је, — рече Ибрахимбег и пође. Махмут-ага скочи као какво момче и пође пред њим. И баш они ступили пред собу, кад из друге собе извири Емина, ама тако, да је отац не опази. Но Ибрахим-бег је ипак опази и стаде запањен. Она се брже сакри у собу. Ибрахим-бег мало причека и опет пође. А она се тада поново појави. Он се окрену и сагледа је добро. Нити је могао да проговори, нити да ишарети 1 ), него се збунио као какво дијете. Затим пође за Махмутагом, који се зачуђено окрену, не знајући, зашто овај застајкује. — Разгледаш ли кућу ? — запита га. — Разгледам. — Па ваља ли? — Ваља. — 'ваке куће нема у Мостару. Није то што је моја него 'нако. Неби је прод'о за хиљаду дуката. Ибрахим-бег не одговори ништа, него се окрену још два три пут, да види: хоће ли угледати Емину ? Но ') говорити рукама, знацима.