Зора

На састанку што је вјерно С тобом слатке сузе лио?" Моје мило, чедо смјерно, Сада нову љубав пије: Сада другог љуби вјерно И с њим слатке сузе лије . . . VI. Ја раскидам вео тавш*' Што ми прошлу срећу склања; Оживљавам усхит давни Веселога радовања. Заборављам, да сам пао, К'о са гране листак свео, И да један анђ'о зао Невјеру ми црну сплео. Опет ми се душа згр'јева И кроз златне блуди снове Тако лабуд пјесму пјева Кад га самрт у гр«б зове . . . уп. Што гракћете тако злобно Око мене гладни врани? Траж'те тамо мјесто кобно Да вас ледном жртвом храни ! „Не гони нас, та ми знамо Гдје се за нас гозба крије-: Дај нам срце, дај га амо, Мртво ти је, мртво ти је!" VIII. Кад се глухо доба свије Једна авет мени крочи, Па лубање спусти двије И ту паклен отров точи. Ал' се куца, ал' се пије! Искапимо капцу сваку, А авет се грозно смије Па ми црну спрема раку. „Ти подземна, сјенко тавна, Пуста ће ти жеља бити : Ја сам свик'о већ одавна Смрт и паклен отров пити."

3 0 Р А 59

„Ево, гледај!" Па из груди Тргнем боле срца свога, Авет врисне па заблуди У сред царства магленога . . . IX. Проклет био онај часак Кад ми дрзча на ум пала, И кад моја душа мрачна Другој своју љубав дала! Проклет био тренут они, Када другој срце дао, А и теби, чедо моје, Када више вјеровао . . . X. Ситна киша тихо сипи, По небу се тмине гоне; Кб уздисај тајне среће Моја душа у ноћ тоне. Лети, блуди и у магли К'о прољетни зрачак плане; На прозоре твоје слети Па на земљу мртва пане . . . Тако зв'језду нада вара: За жељом се св'јетла вине, Па са неба тужна пада И од хладне смрти гине. XI. Ти ћеш лако с тугом проћи И весела опет бити, Нит ћеш, злато, у самоћи У кајању сузе лити. Та невјера — црни гр'јеси Трт' те неће, моја мила, Та ти никад и нијеси Мени, злато, вјерна била . . . XII. Окреће се коло лако, Складна свирка игру шљеди, Рука руку стеже јако, Драга драгог жељно гледи. 2*