Зора

60

С Ј Е Н К Е

И ја драгу гледа много, Са лица јој благост грије, Ко би икад рећи мог'о Да у њојзи срца није? . . . XIII. Код мене ће гозба бити, Изврсно ћу јело справит'. ■—■ Слатко ће се винце пити И весела младост славит'. Збориће се шале красне, Дружина је одабрана, Пјеваћемо пјесме гласне Све, док сване зора рана. Не закасни, драге воље, Моја мила, дођи и ти, Да ти гозба прија боље У друштву ће и он бити . . . XI7. Кад на гозбу дођеш мени Буди љепша од свих вила: Нек ти лице радост краси А на тјелу шушти свила. Пусти твоје косе густе Низ рамена нек се губе, Нек ти живо око пламти А осмјеси усне љубе. Још на груди цв'јеће стави, Цв'јећем кити тај гроб мртви, Гроб, из ког се самрт јави Твом драгану — твојој жртви . . . XV. К'о цвијет је срце твоје: Њежан, љубак, благ и мио, Многи лептир пијућ' сласти На њему је блажен био. И ја једном дођох цв'јету Да из њежне пијем чаше, Ал' та чаша празна бјеше Лептири је исисаше . . . XVI. К'о да небо није небо, К'о да гладна авет вришти,

И оловном руком хладном Земљу дави па је тишти. К'о да сунце није сунце, К'о да горе сами б'јеси, К'о да чело погрушено Надпаклени прже гр'јеси . . . К'о да зв'језде нису зв'језде Него сјенке што се мичу, И над мртвим Створитељем Побједничку славу кличу. К'о да црни злодух стиже Моју јадну душу пити 0, како је мучно живит' А на свјету мртав бити . . . XVII. Док је Бога биће свега, И радости и весеља, И у срцу слатких нада И у нади слатких жеља. Док је Бога биће свега: Зв'језда, неба, чаролија, Цв'јећа раја и анђела И са њи.ма слатких змија . . . XVIII. Ја полетих сјајној зори, Од тице сам био бржи, Ја полетих теби, душо, Ал' твој сјај мп крила спржи, Срце смрви и помути Вјечном сузом ока оба, И сахрани срећу моју У провалу хладног гроба . . . 'Гако тнче небу летне Кад јутарњи зрачак плане, Па пјевајућ' слатку радост Гладном кобцу у кљун пане . . . XIX. Магла бдије; с густих грана Отимљу се сузе дробне; Вјетар бије с даљних страна И промичу тице кобне.