Зора

6-2

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

—- Па јеси ли што видио? — Јесам, — рече Ибрахим-бег и поцрвени до ушију. — Па . . . ваља ли? — запита Ђул-ага, — Ваља. — То је Махмут-агина шћер. . . Нема ливше цуре у нас. Ибрахим-бег се поново замисли. Сад се увјерио, да му Махмут-ага није слагао, него рекао баш праву истину . . . И због тога он за час стече увјерење, да је Махмут-ага добар и ваљан човјек и да га мора више цијенити него и једног другога. Шта више још се поче домишљати, да ће бити најбоље, ако буде сваку Махмут-агину лаж потврђивао, па макар како крупна била. Та шта још човјек неби учинио за онаку ђевојку! — Само, само да је још једном видим, — рече у себи . . . Ама волио бих него да постанем бимбаша... Није Фајде, треба да окренем липо са Махмут-агом. И иза тога он задовољно поглади десни брчић, лукаво се осмјехнувши, јер је био потпуно увјерен у се, да ће извојевати оно, што жели. V. На лијепоме коњу зеленку, који поносно уздигнуте главе корачаше кроз уске улице, јахао је млади Ибрахим-бег. Укочио се у лијепом стамболском седлу, као да је прикован за њег.а. Искићене узде чврсто је држао у рукама и час их затезао, а час попушћао. Заиста дивота га је било погледати! . . . Многе старе аге застајале су на путу и посматрале га, а многи младићи истрчали би из берберница и дућана и гледали за њим, све док не би замакао за какву ћбшу.

Било их је чак, који су се до земље сагибали и чинили му „темена", али он се није ни обзирао на њих, него је гонио коња даље. Но кад је дошао близу Махмутагиних врата, затеже узде још боље те му поносити коњиц диже главу још више, — а он сам испрси се што је боље могао. За канатом од врата стајала је Емина и по каткада је извиривала, да види ко пролази. И5рахим-бег је опазио кад јој се прибпижио, па ободе коња, који се нагло пропе на стражње ноге. Он је поздрави. — Акшам хајир олс'н, — па одмах прићера коња пред врата. Она се сакри за канат. — Не скривај се од мене, — рече јој он, — јер сам јабанџија... Не бој се, нећу те коњем прегазити . . . Та ти си липа к'о Ђурђијанка! . . . Ни Ђурђијанке нису таке... Видио сам их ја млого, ама кад ономадне тебе угледах, е, чини ми се, да ти у свиту равне нема . . . Дина ми, све ти је овако к'о што ти говорим. Емина не одговори ни ријечи, него се само осмјехну. — Изађи, — замоли је он опет, — само да те видим . . . И ја сам јединац у мајке, а ти си јединица, па шта би боље! Емина полахко откучи канат и указа му се. А Ибрахим-бег се и опет укочи, па баш ни ријечи не може да проговори. Упро погледом у њу, па је само мјери од главе до пете. — Аман јараби! — рече након дуге почивке. — Ко би помислио, да у Мостару има оваких дивојака! Тад јој добаци једну ружу, што је држао у рукама, а затим ободе коња и пође даље. Но није се од-