Зора

3 0 Р А

макао ни добрих стотину корачаји, кад му дође жеља, да је опет види. И хтједе да окрене коња и да се врне, — али му се учини да је срамота од свијета. А иза тога поче сам себе корити, што се онако збунио, кад му се она јавила и што јој није макар што казао . . . Да јој је рекао само Једну ријеч, било би му лакше, а овако... она је лијепо могла познати на њему, да се је застидио као какво дијете ... II шта ће она помислити ? ТИ та ће рећи? . . . Ко зна! И он у љутини удари коња што је јаче могао, а коњ се трже и поче нагло трчати кроз сокаке. Људи су се склањали с пута, ђеца су вриштала, но-он их никако ни чуо није, а камо ли видио. Та он би читав свијет коњем прегазио, кад би само могао, — тако је био слијеп и распаљен. Тако је јурио дуго, дуго, па никако да га остави то чудно расположење; него баш на против све је више и више и више бјеснио. Тек пред вече дошао је ЈусуФ-агиној кући сав уморан и изломљен. Кад је сјахао с коња није се честито могао да одржи на ногама, него тетурао као пјан . . . Требало му је, дакле, доста починка, одмора . . . Па ипак се није дуго одмарао. Отишао је у своју собу, па нити је вечерао, нити је, по обичају, попио кахву, него онако сјео на миндерлук, загњурио главу међу руке, па мисли само о њој . . . и само о њој . . . Сјутра дан, кад су се аге поново састале, дође им Ибрахим-бег. Ријетко који пут да се десило, да им он не учини друштво. Но овај пут кад је дошао, био је блијед. Очи му поцрвениле, брчићи му се накостре-

шили, а сав изгледа изнемогао и ослабљен. — Шта ти је? запита га ЈусуФ-ага. — Ништа. — Јеси ли хаста? — Јок. — Па што си таки ? — Нисам спав'о . . . Сви се задовољише са овим одговором, те га нијесу више ни припиткивали. Чак је и Махмут-ага шутио, а то је свакако ријеткост. Он бијаше скинуо Фес, па мирно поправља киту, која се бијаше замрсила... Остали сви оборили главе и пуше. Ибрахим-бег случајно погледа у Махмут-агу, па и ако не бијаше потпуно расположен, опет му дође воља да га што год запита и да се разговори с њиме, те да би му се тиме што боље додворио. — Што си се ти замислио, Махмут-ага? — рече онако из небуха. Махмут-ага подиже главу и погледа га. — Па . . . ништа, — рече. Сви се ушутили на и ја . . . — - А ти баш липо говориш, рече опет Ибрахим-бег; — мог'о би те слушат' и гладан и жедан ... Ама, богме, због тога си и чувен . . . Јусуф -ага зачуђено погледау бега. — Како чз^вен? — запита. — Ј1ипо, — дочека Ибрахим-бег одмах и превуче руком преко бркова. — Ја вам нисам прије прич'о, ама сад вам велим, да сам у Стамболу слуш'о за Махмут-агу. Све аге пажљиво упријеше очима у Ибрахим-бега, па само зинули да чују: шта "ће још проговорити . . . А Махмут-ага сабра обрве, накашља се и погледа значајно преда се, чинећи се, као да га то не занима и као да је то нешто врло обично. — Слуш'о сам како егленишу: да у Мостару нема паметнијег чо'је-