Зора
64
РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО
ка од Махмут-аге . . . Кажу да се ни муфтија, ни кадија не могу с њиме барабарити. Он вазда зна шта говори, а није к'о други, да дуцне па макар шта . . . Махмут-ага није могао више да се одржи мирно, него се поче по мало вртити на мјесту, а прси избаци поносно напријед. Ибрахим-бег то опази, те лахко се осмјехнувши настави: — Ја . . . Сви га Фале . . . И баш би им драго било, да дође у Стамбол, па да га виде. Махмут-ага сад сасвијем диже главу и погледа по јаранима, као да их ггата: „чусте ли ово?" А они га само запањено гледају, па баш ни један не умије да му што каже. — Ја сам и сам мислио у Стамбол, — рече он, — ама кад ме желе, отићу, валахи, најдал^е кроз по године . . . ■— Ама, болан, оклен се то за те дочу ? — запита ЈусуФ-ага и млатну руком муху, која му баш у тај мах паде на кољено. А Махмут-ага разрахатлејисан затури Фес на потиљак и дочека: — Добар се глас чује далеко . . . А богме и распитивали су за ме... Зар нису ? — рече и окрену се Ибрахим-бегу. — Распитују се и сад, — рече овај, — чим дође когођ из овог вилајета, одмах га питају: како је Махмут-ага ? — Ама ми то нисмо чули . . . — Ех, у нас се ништа не чује... Ми смо к'о хајван, — дочека опет Махмут-ага и опет се окрене Ибрахим-бегу. Да је могао, загрлио би га и пољубио по стотину пута, а у себи се тврдо зарекао, да ће га
још, макар десет пута, зовнути на ручак . . . Сад је и сам почео тврдо да вјерује у своју памет, мислећи: да остали Мостарци ни из далека не могу да се с њиме мјере. Та то су и Стамболије казале, а они нијесу кратковиди, да не могу процијенити чију памет . . . Истина, и њему је чудновато било: како то они дознадоше за њега ? — Ама и то се дало лако протумачити^ јер се за паметне л^уде дозна свуда, па макар они били стотину аршина под земљом, а не на земљи к'о и други људи. Кад је пошао кући, једнако је путем размишљао о томе и само о томе, те због тога бијаше необично задовољан . . . Једнако се осмјејкивао путем, а ако би кога сусрео, радосно би га поздравл>ао руком и иза тога се по неколико цута окрећао, да види: гледају ли га. Узгред је сврнуо неком бакалу, те купио јабука, крушака и ћестена, завезао у чевру и понио Емини. Она га је дочекала баш на собним вратима и загрлила га, а он се само осмјехну и одмах пружио све, што је донио. — Био сам ти, — рече, — сад са јаранима . . . Био је тамо и Ибрахим-бег. Чим је чула ово име, Емина поцрвени, па се приви уз оца и јаче га загрли. — Кршан је оно момак! — рече он. — Јазук што није Мостарац!... Е, кад говори, свака му је рич паметна, — к'о из сира изрезана . . . Емина не одговори ништа, него га само гледаше својим лијепијем очима, као да жељаше, да још о њему говори. 1ЋЕ СЕ)