Зора

65

ИРСКОМ јЛнТЕРМЕЦУ

' |И5 мамо Д во Ј аког повода да се забавимо овом малом збирком ЦшгХајнеових љубавних стихова. јру' Један је, што ју је недавно г. 'I ТТТаншић предао јавности у српском преводу, а други, што је, готово једновремено с тим, пала и светковина стогодишњице пјесникова рођења. На чело Лирског Иншермеца могло би се као мото ставити ови стихови узети баш из.те збирке: Ацз шешеп »говбеп бећтеггеп Масћ' 1сћ Ље к1етеп ИеЈег . . . То је одиста низ врло кратких пјесама, с акцентом са свим искреним, које изгледају као одломци једног разговора између пјесника и његове драге, — разговора од кога се чује само оно што он каже. Њихова особита вриједност лежи у томе, што с необично стегнутим обликом спајају тон савршено прост. Те су мале пјесме збијене као аФорисми, што значидајена њихову спољашну страну писац доста пазио, и да ју је дуго гладио, а у исто вријеме својом садржином изгледају тако непосредне и тако искрене, као да су се овоме нехотице отеле. Ако по свом начину осјећања, тако оригиналном, па чак и мало болешљивом, припада неоспорно романтицима, Хајне остаје класик по Фактури својих стихова, по њиховој изразитој простоти, којом се они тако приближују народној поезији. Сам начин на који Хајне изражава своју љубав, и описује своју драгу, садржи у себи нечег источњачког. Он се служи готово искључиво оним старим упоређењима са

звијездама, цвијећем, славујима итд. Он има исту реторику као Мирца СхаФИ. Ново је код њега то, што та упоређења не чини непосредно. Он долази до њих заобилазним путем. И на примјер да је његова драга као цвијет рећи ће он на овај начин: У освитку зоре ране Лутах гајем зеленијем. Цв'јеће збори на све стране А ја тако сур и нијем. Цв'јеће збори, шапће мени, Јер не може тугу крити ,,Немој тако, тавна сјени, Немој сеји зао бити." То толико употребљивано упоређење лијепе дјевојке с цвијетом добија овдје нове дражи само тим што га пјесникдоводи неочекивано,штонас њиме управ изненађује. Ушљед тога оно постаје чак и духовито. Иначе, таким упоређењима која као да откривају неку скривену везу између љепоте једне женске и свега онога што у природи важи за најљепше, добија се да слика саме жене изгледа само један од многобројних облика те исте Природе која је створила и звијезде што тако лијепо сјаје, и цвијеће што тако лијепо мирише, и тице што тако лијепо пјевају. Та се слика постепено мијеша с атмосФером којом ју је пјесник хтио обавити; она постаје тиме нешто неодређенија, у исто вријеме кад се уздиже до једне величине готово символичне. Јер, ако се она не издваја довољно јасно из Велике Цјелине, то је само за то што се ова у њој огледа. То је, могло би се рећи, индијска црта Хајнеове лирике. И онда није сасвим без значаја што он за декор својим пјесмама врло често бира предјеле далеког Ис-