Зора

66

0 „ЛИРСКОМ ИНТЕРМЕЦУ"

тока. Он воли палму, воли лотов цвиЈет, и изгледа да шум ни једне ријеке није у његовим ушима тако чудно звонио, као онај Гангеса. Сада, што су код тог пјесника, који је рођен на Рајни, и чије се дјетинство забављало бајкама Сјевера, ти тропски предјели превучени као једном маглом која им ублажава металну прецизност и сјај, то може само новога чара да им да. Ништа не изглела тако лијепо као ствари виђене као кроза сан. Сама ФилосоФија љубави, која би се могла извести из Лирског Интермеца (а још више из других збирака) није без оригиналности. Ни мало није претјерано рећи да је љубав једна систематска самообмана. Као год што има нервних болести, у којима се извјесне боје не разликују, као год што има извјесних психичких стања, кад се привиђају ствари које не постоје, тако и у љубави човјек никада не види ону коју воли. Он је слијеп за њене недостатке. Његоваје машта уљепшава дражима којих она нема. Слика која му од ње остаје добрим је дијелом уображена. У мјесто једном стварном женском, он се занио једном химером која само у његовом мозгу живи. Из тих разлога стари наивни пјесници описивали су предмете својељубави, као да би ови били без недостатака. Судећи по њиховим стиховима, жене о којима су пјевали представл^але би узоре Физичке љепоте и моралне савршености. Оне се не могу разликовати од какве музе или виле. И с тога оне су се обожавале на кољенима, и сви стихови, у њихову част испјевани, имали су акценат химне или оде. Са Хајнрихом Хајнеом ствар стоји мало друкчије. Он је љубав осјећао силно. Њега је она пекла.

То је била код њега права страст, готово болест. Мјестимице он нас опомиње на великог љубавника Пјесме над пјесмама, с којим је у осталом истога племена. То треба да је довољан доказ да није имао љубав анемичну. Али што је код њега интересантно, то је да је он волио немајући вјере у љубав. Он није био жртва ни једне њене илузије. Он је вилио своју драгу онаком каква је, ако још не и гором. Он је лиричан само кад њене спољашње дражи набра)а, иначе његов је тон сасвим друкчији. Говорећи о њеној моралној вриједности, он није можда ни довољно учтив. Он је назива сНе ћоШе Тбпп, кад о њој најблаже суди. На другом једном мјесту, мало љући, он на њеном срцу види гдје гује спавају. Усред најслађег тепања, и кад би смо рекли да се заборавио сасвим, он не може а да не помене зеше !а1бсћеп Гготтеп ВПске. Из његових пјесама ми црпимо увјерење, да је његова страст била одиста јака, али да та према којој ју је осјећао, ње није била вриједна. Ова изалази пред нас као једно створење лажно, п више неозбиљно, него лажно, с осјећајима површним, тотално неспособно и да схвати његову љубав, а камо ли да јој се одазове. И у томе погледу доцније збирке још су горче него Лирски Иншермецо. На основу тога данас се с извјесном брзином закључује даје Хајне био један од нретеча сувремених књижевника психолошке школе. Он је, по томе, имао способност самопроматрања. Он је у исто вријеме и осјећао, и своје осјећаје анализовао. Он је волио, и опет знао да је љубав само једна лудост. Ни усред највећег заноса њега његов критички дух није остављао, тада је он самога Хајнеа узимао за жртву. И може бити