Зора
3 0 Р А
07
да овообјашњење није сасвим нетачно. Бојати се само да у Хајнеовом случају нема мало и манире, и то рђаве романтичке манире његова доба. Романтици су били људи који су се пошто по то правили оригинапним. Они су се вјечито жалили да их свијет неразумије. Друштвеном животу нису могли никако да се ирилагоде. Они су били принуђени да живе као одметници- Срсћа је била повластица оних који су стварноигћу били задовољни. За романтике, који су тежили за нечим вишим, живот је био пун скривених горчина. То су били млади људи, врло блиједи, који се нису никада смијали, и који су се увијали у црни огртач Хамлетов. Опет за то они се нису хтјели повући у пустињу. Они су остајали да живе с људима, радили апсолутно то исго што и ови, и разликоваЛи се од њих само по начину на који су то радили. И на пр. они су се веселнли као и остали смртни, само нису дали рећи да су њихове теревенке биле нешто обично. То су биле из очајања оргије. Оне су имале неки грјешни, готово сатански карактер. На њима се шербет пио с болном гримасом као да би био отров. Сутра дан људи су имали утучен изглед, као да су том приликом сахранили своју младост и све своје наде. Једна обична пијанка била је довољна да им открије све ништавило живота. Сљедствено, романтици су и љубав морали представити као неку тортуру. Ако их прије свијет није разумијевао, сада је њихова
драга била та која није била у стању да се до њих уздигне. Опи су патили од тога што нису могли наћи жену вриједну драгоцјених осјећаја које су у свом изабраном срну носили. И кад су вољели, дакле, то је било као с висине. Њихова сујета није допуштала њиховој љубави да их изједначи с оном коју су вољели. Ову су они по мало и презирали, тврдећи једнако да се тим презирањем њихово властито срце пара, а не њено. То су били епикурејци меланхолични. Као год све што је за друге л^уде извор уживања, тако је и љубав била за њих само једно велико разочарање. На тај начин они су доказивали надмоћност своје природе. Од обичне људске сласти њима су уста остајала горка, и ако ипак нису престајали кушати је, то је било с гордељивом зловољом једног суверена који се понижује .. . Ово што је речено за романтике не важи сасвим за Хајнеа. По неки пут само, не увијек, његова нам иронија изгледа један облик грдне романтичке сујете. Али, важно је да ми већ почињемо осјећати шта код њега има глумачког. Његова непосредна публика, и она за њом, то није ни слутила. Наравно та промјена у нашем укусу, која захтијева још вишс искрености од пјесника него што је Хајне показује, не може се узетп као доказ ни противу нашег укуса, ни противу његове поезије. То значи само да је Хајне на путу да постане један стари пјесник, сувременицима не увијек разумљив.
Биоград.
Уогјск.