Зора

3 О Р А

71

Марша. Међутим, та личност је постојала. Андрија. То је била? Марша. То сам била ја. Да си ме мени самој поверио, не би била изложена никаквој опасности. Ја бих себе надзиравала боље него ико други. Андрија. Та врста туторства није у нашим обичајима. То се не би допало друштву, у коме живимо, о коме смо дужни водити рачуна и које готово увек остаје при свом првом утиску. Чим сам нашао поштену жену, која би могла јамчити за тебе, с 1ћерком паметном, образованом и добром, која би ти могла бити пријатељица, извео сам те из манастира и почео сам живетн с тобом овако, као што сад живимо. Имаш ли разлога да се потужиш на једну од њих? Марша. Можда! Андрија. Реци, шта су ти учиниле! Марша. Доцније. Продужи, пошто си ме ти звао да разговарамо. Андрија. Госпођу од Тозета, напротив, веома волиш? Марша. Веома. Она је готово једина скоро редовно долазила у манастир да ме види и разоноди. Андрија. Је ли ти познато, зашто ме је она јутрос посетила? Марша. Зашто ? Анбрија. Дошла је да ми иште твоју руку за свога сина.

Марта. Ах! А шта си му ти одговорио? Аидрија. Одбио сам је. Марта. Јер ? Андрија. Јер налазим, да Фернан није тебе достојан. Марша. У чему није достојан? Шта је урадио ? Андрија. Ружне ствари. Ма^ша. .1 Што га примаш онда? Андрија. За то што нисам хтео учинити на жао његовој мајци. Погрешио сам очевидно, пошто га је та снисходљивост овластила да мисли, да би ти могао постати муж. Марта. А шта ти је казала госпођа од Тозета кад си је ти одбио ? Андрија. Дала ми је разумети, да се теби Фернан допада. Марта. То је могуће. Андрија. Те тако, ти мислиш да га волиш? Марта. Морам волети оне, који ме, чини ми се, воле, пошто они, које сам тако радо хтела да волим, нису, изгледа, то ни приметили. А за цело не могу провести цео живот између госпође и госпођице Брисо, немајући другог задовољства до ПонФеранове. Андрија. Хоћеш ли да путујемо. Ја сам готов да пођем. Марша. Нећу. Путовање ме не мами.