Зора

70

Д Е Н И 3 А

а.

Д Е Н И 3 А ДРАШ. 7 ЧЕТИРИ ЧИНД, КЛШЈСАО АЛЕКСАНДАР ДИЖА СИН с пишчевим допуштењем превео с Француског Милан Вл. Ђорђевић. (наставак ; види „зору"»Чђд 1897. г.)

"јГ РКТч иојапа") Марша, Андрија. Марта. Да чујем! Андрија. Изгледаш љутита? Марша. И јесам. Аидрија Уморила те шетња на коњима ? Марша. Била ми је досадна Андрија. Зашто ? Марта. Рећи ћу ти после. Реци ми најгтре што имаш да ми кажеш. Андрија. Е, па добро ! Чини ми се, драга Марто, да ти немаш у мени великога поверења. Марша. Ко ти је то казао ? Андрија. И сам лако видим. Ти ниси са мном као што сестра треба да буде са својим братом. Марша. Ко је крив? Ти ниси са мном као што брат треба да буде са својом сестром. Андрија. Ја чиним све што могу, да ти будем пријатан. *) ДРУ ГИ чин.

Марта. Од када? Андрија. Од како живимо заједно. Марша. То није дуго. Андрија. Није могло бити раније, на моју велику жалост. Марта. Ко брани брату и сестри, који се воле, да живе заједно? Андрија. Извесни обзири. Немамо више ни оца ни мајке, нас двоје смо цела породица. Марта. Разлог више, да се не растављамо. Андрија. Бејах млад, бејах момак! Марта. Проводио си се и ниси хтео напустити своја задовољства, то је сасвим природно. А за то време ја сам се гушила између четири манастирска зида, где су ме од јутра до мрака наговарали, да се покалуђерим, где су ме укоравали за поступке, речи, погледе, чак и за мисли! Ну, међутим, ако ово овако потраје, ја ћу се и вратити у манастир. Андрија. Нисам познавао никакве личности довољно честите, да јој те без бриге поверим.