Зора

3 0 Р А

„У нас је Индра-звијер (продужи ГЈрстен) над свима звјеровима звијер, он је на земљи као сунгде на небу, роговима копа земљу, и тако пушта воду, да је људима пиће. Свима је камењима отац Алатир-камен. На томе је камену сједио Исус Христос, кад је држао проповиједи својим апостолима. Кипарис је свеме дрвећу мајка, од тога је дрвета учињен крст, на коме је распет Цар Небески, између два лупежа, два разбојника. Свима је травама мајка Плакавац-трава, јер кад је ишла Мајка Богородица да види распетога Спна, плакала је путем, и од њених светих суза проникла је плакавац-трава. Од кориЈена те траве, у нас, у Русији, граде крстиће, а носе те крстиће старци, и други побожни људи ..." Овдје Грозни дубоко уздахну, али не отвори очи. Пожар бјеше јачи. Прстен се стаде бојати, да се свијет не узбуни прије, него узму кључе. Али се сам не смједе макнути, да му цар не би по гласу осјетио покрет, него само показа Коршуну на пожар, затим на Јована и продужи: „Њему се сви цареви поклонише. „Хвала теби, круно наша, премудри цар Давиде." Затим му рече цар Владимир: „Још ми кажи, премудри царе, шта ми ноћашњп сан значп, снијевао сам, да се побише двије животиње, једна бијела, друга црна, па бијела надвлада црну." Њему одговори цар Давид: „Бијела звијер, то је правда, а црна кривда, правда је кривду побиједила, и отишла Богу на небо, акривда је остала на земљи. Ко живи правдом тај добија царство небеско, а ко кривдом, тај је одређен на вјечите муке." Зачу сз Јованово хркање. Коршун пружи руку царскоме узглављу. Прстен се примаче ближе прозору, па да својим неумјесним ћутањем не би прекинуо царев сан, он продужи причати једнаким гласом: „Њему се сви цареви поклонише: „Хвала теби, премудрп цар Давиде, још нам кажи, који се гријеси праштају, а који

не праштају?" — „Имаразних гријехова, рече им Давид, а најтежи су: прво, ко се свађа са крштеним кумом; друго, ко псује свога оца и мајку; треће, ко . . . У тај мах цар отвори очи. Коршун одмаче руку, али бјеше касно, његов се поглед оусрете са царевијем. Као под упливом неће магнетичке силе, они гледаху дуго један у другога. —- Слијепци! викну цар, и скочи на ноге — трећи је гријех, кад се ко учини слијепим и сиромашком, па лупешки уљегне у цчреву спаваћу собу!" Он удари својим оштрим штапом Коршуна у прси. Стари разбојник се заљуља и паде. — Хеј ! викну цар, вадећи из Коршунових груди оштрицу од штапа. Утрчаше наоружанп опричници. — Хватајте их обојицу! нареди Јован. Маљута, као разјарено псето нападе на Прстена, али га овај врло вјешто удари у трбух, изби ногом стаклени капак на прозору и скочи у башту. — Опколите башту ! Хватајте разбојника, викаше Маљута, превијајућн се од болова, и држећи се објема рукама за трбух. Опричници подигоше Коршуна. Цар не скидаше са њега својих закрвављених очију — бјеше врло страшан. Престрављене слуге држаху свијеће у рукама. Кроз разбијени прозор виђаше се пожар. Слобода се бјеше узнемирила. Звоно јављаше становницима да гори Слобода. Коршуна придржаваху опричницп. Он бјеше набрао обрве и гледаше у земљу; кошуља му бјеше сва ишарана крвљу. — Слијепче! — рече цар — говори, ко си и шта си намјеравао од мене да учиниш? — Немам шта крити, рече Коршун. Намјеравао сам да узмем кључе од тамнице, али теби не бих ништа учинио. — Ко те посла? Ко су твоји друговп? Коршун га храбро погледа. — Господару! Кад сам био млад, пјевао сам једну пјесму. У тој пјесми цар 4*